qr-kod

pomoc-za-instalaciju-aplikacije

sadrzaj-aplikacije

Roditeljstvo i razvoj emocionalne inteligencije

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja. (12) Za uspešan rad sa roditeljima važno je sagledati i njihova osećanja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.

Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i sretnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.  
Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije. deca i roditelji

Donošenje odluka
EI je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti  i onim što se podrazumeva pod "svešću" i "savešću". Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku «autoriteta»,  «gomile» ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, «ispiranju mozga» i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez odbzira sa koje strane to dolazi.
Razvojem EI deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle "svojom glavom" i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Poštovanje osećanja drugih
Razvojem EI deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju. 

Sposobnost kontrole - odgovornost
Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i  osećanja, a ovo  - adekvatan odgovor. Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: «Šta ja mogu da uradim?», «Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?», «Šta iz svega mogu da nučim?» Ova pitanja  uključuju ne samo  razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.
Odgovorom na drugu vrstu pitanja: «Kako bih se ja osećao da... ?» i «Kako bi se drugi osećali da ...?» učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima.
Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.

Sebičnost
Koliko je "normalno" da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo "sebični" ako se ovako ponašamo? Korišćenje termina "sebičnosti" u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

deca i roditelji-3Osnovne emotivne potrebe
Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti. Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a  ako se osećamo «zagušenim gomilom» znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta  (naš gradski prevoz!).  
Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu  bi mogla biti od koristi.

Podrška roditelja
Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima. Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim «hemikalijama» kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici. Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.
Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo,  nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.
Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i «da je dobro čuti šta ono misli».  Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.
Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost  kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo. Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci  već i odraslima.

Uloge roditelji - deca
Osnovna, prirodna uloga roditelja  je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe  pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

Roditelji - model
Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato  u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da «detetu daju lekcije» jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja «prelazna» čak i između «potpunih» stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.
Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti (!?). Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest  je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti ... Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja  i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.  
Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju...   
Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.

deca i roditelji-4jpgO kažnjavnju, moći i strahu...
Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti.

Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!

EI i zdravlje dece
Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:

  • bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano)
  • sa manje problema u ponašanju
  • sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja
  • sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
  • sposobnija da bolje rešavaju konflikte
  • manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)
  • manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )
  • manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)
  • srećnija, zdravija i uspešnija


Podsticaj razvoja EI kod male dece
1. Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.
- Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: Npr. Ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je  (interesantno), nestrpljiv sam.
- Sledeći korak je merenje osećanja: Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.
- Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja  drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): "Ona glumica u seriji je ljubomorna", "otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu", i slično.

2. Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:
- Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.
- Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.

Roditelji treba da znaju da su deca, posebno mala, «sastavljena samo od emocija» odnosno «sunđeri» koji upijaju osećanja. Ako roditelj oseća neke negativne emocije i pokušava da ih sakrije, dete će ih odmah «usisati». Izraz lica roditelja, ton glas, način govora  je nepogrešiva emocionalna poruka za dete. Znači, nije dovoljno prikrivanje negativnih osećanja, već njihova eliminacija. (Negativna osećanja i deca nikako »ne idu zajedno»!)

U izgradnji samopouzdanja deteta roditelji ne treba da potcenjuju njegove sposobnosti, možda iz dobrih namera, da bi ga poštedeli ili zaštitili. Treba da mu dozvole da ono što više stvari uradi po svome, dok će oni biti po strani i pomoći ukoliko je potrebno.
Da bi se izgradilo samopuzdanje deteta, ono mora da oseća da ga roditelji vole podržavaju, poštuju, razumeju, da mu veruju, da im je važno, da žele «da ga čuju», da im je stalo i da brinu za njega, ali da je u isto vreme nezavisno, slobodno i sigurno.


Tehnike komunikacije sa roditeljima   deca i roditelji-5

Pre razmatranja mogućih tehnika komunikacije sa roditeljima ali i drugim članovima porodice u edukativnim centrima (na primer, sa mladima), razmotrićemo neke od postojećih podela zdravstveno vaspitnih metoda koje su u osnovi pomenutih tehnika. Ranije klasifikacije  striktno su razdvajale zdravstveno vaspitne metode i sredstva zdravstveno vaspitnog rada (13).

Postoje podele metoda prema načinu nastave: na klasične, «ex katedra»; one koje kombinuju nastavu sa diskusijom; ili, metode prema broju učesnika sa kojima se radi - individualne, grupne i masovne.

Zdravstveno vaspitna sredstva su odvojena od metoda prema čulima na koje ona  deluju – auditivna, vizuelna i audio – vizuelna. Razvojem tehnologije i multimedijalnih tehnika došlo je do promena i u ovoj oblasti. Danas metode i sredstva predstavljaju nerazdvojnu celinu. (14)

Ovakav pristup u potpunosti zadovoljava podela po Greenu (15), koja podrazumeva:
1. Komunikacijske metode (predavanja, diskusije, individulane metode – savetovanje i medijske tehnike)
2. Strategije sticanja veština koje podrazumevaju različite oblike grupnog rada
i to uglavnom rad u malim grupama, interaktivnu nastavu i zajedničko učenje uz sticanje veština
3. Organizacione metode («organizacija zajednice za zdravlje») koje su detaljno
razrađene u posebnom poglavlju jer izlaze izvan okvira edukativnih metoda . Isto tako je posebno razrađeno korišćenje medija u promociji zdravlja.


Za potrebe rada sa roditeljima u edukativnim centrima, iz okvira tri osnovne grupe zdravstveno vaspitnih metoda, od komunikacijskih tehnika u užem smislu biće obrađeno savetovanje, a iz strategija sticanja veština- neke tehnike koje obezbeđuju zajedničko učenje i aktivnu participaciju svih učesnika (14).
Pre razmatranja odabranih načina komunikacije sa roditeljima u edukativnim centrima,  skrenućemo pažnju na dva osnovna oblika komunikacije, a to su: neverbalna i verbalna komunikacija.

Neverbalna komunikacija  
Ovaj vid komunikacije naziva se još i «govor tela» i podrazumeva niz pokreta telom, rukama, tzv. «gestukulaciju», određenu  mimiku koji sagovorniku, publici ili učesnicima u diskusiji (često nevoljno) šalju različite poruke.
Studije u svetu su pokazale da je više od 90% naše kominikacije neverbalno.
Ova komunikacija blisko je vezana sa situacijom, okolnostima u kojima se ispoljava pa u zavisnosti od situacije, ponekad isti «gest» može da ima mnogostruko značenje. Na primer, stavljanje ruke na rame sagovornika ili učesnika u diskusiji može da znači utehu, podršku, podsticaj, odobravanje («samo nastavi dalje) ali i znak da se stane, «smiri situacija», odloži reakcija za drugu priliku («prikoči malo») i sl.
«Govor ruku» vrlo je poznat i kao pokazatelj osećanja ljudi. Ako neko lupka prstima po stolu ili natkolenicama- sigurno je nestrpljiv.  
Kada je W. Shakespeare rekao «da su oči ogledalo duše»  smatrao je da su one najbolji pokazatelj naših emocija kao i intelektualnog stanja našeg uma. Ako nas neko ne gleda u oči smatramo ga nepoštenim, osobom koja ne uliva poverenje, ili nesigurnom, čak uplašenom. Oči imaju snagu da osude, privuku ili zaplaše. Njima mogu da se izraze radost, zadovoljstvo, tuga, očaj, bes, nezainteresovanost – dosada, umor, neverica. Oči pokazuju odvratnost, odobravanje ili neodobravanje, iznenađenje.
Mnogi roditelji mogu izazvati suze deteta bez ijedne izgovorene reči.
Lice isto tako može da izrazi ono što nije rečeno. Npr. naše usne se tresu kada se plašimo, a čelo se nabora kada smo zabrinuti ili zbunjeni.
Prepoznavanje osećanja drugih i sopstvenih na ovaj način je vrlo značajno  i za uspeh zdravstveno promotivnih aktivnosti. Naročito je važno da identifikujemo osećanja kod onih kod kojih govor tela nije u skladu sa onime što govore. To se postiže uočavanjem znakova neverbalne komunikacije.

deca i roditelji-6Verbalna komunikacija – razgovor
Verbalna komunikacija, odnosno, razgovor je nesumnjivo najčešći oblik komunikacije, koji podrazumeva jasnu artikulaciju  i (eventualnu) razmenu misli, ideja, stavovova ili osećanja. Dobro vođena verbalna komunikacija je, međutim, specifična veština. Za nju su potrebni iskustvo, vreme,  kontiniurano usavršavanje.

Jedan od važnih preduslova dobrog vođenja razgovora (što je nepohodno za metod savetovanja) su volja i spremnost da se sagovornik sasluša, što se takođe uči. Prateća neverbalna komunikacija je vrlo značajna, jer ukazuje da postoji (ili ne postoji)  zaintersovanost, razumevanje  i spremnost da se eventualne potrebe sagovornika zadovolje i problemi reše. Uspešna verbalna komunikacija podrazumeva visok nivo međusobnog poverenja i  uvažavanja, pa i razvoj empatskog odnosa.