NEMIR ZBOG ODVOJENOSTI I PRED NEPOZNATIM OSOBAMA

Otprilike u isto vreme kada deca pokažu prvu privrženost, što se obično dešava sa šest ili sedam meseci života, većina dece (iako ne sva) počinju ispoljavati nemir zbog odvojenosti od roditelja, osobe koja se o njima brine, ali i uplašenost u prisustvu nepoznatih osoba. U mnogim slučajevima, ova uplašenost je dovoljno jaka da se može prepoznati kao strah. U sledećih nekoliko meseci ova pojava straha postaje naglašenija. Nemir zbog odvojenosti i strah od nepoznatih odraslih osoba dostiže vrhunac u uzrastu od deset do osamnaest meseci. Ove strahove treba shvatiti kao znake stalnog razvoja svesti. Nakon toga, većina dece postaje manje uplašena, ali neka ostaju prilično uplašena, a skoro sva će biti u određenoj meri sramežljiva kada su u nekoj stresnoj situaciji.

Psiholozi ovu reakciju nazivaju "nemir zbog odvojenosti". Bebe u ovom uzrastu ne shvataju pojam vremena. Kada neko nije u blizini, doživljavaju kao da je otišao zauvek. Beba uviđa odsutnost, ali ne može da zadrži sliku osobe u svojim mislima kako bi mirno čekala njen povratak.

U sledećih nekoliko meseci, počinje da shvata značenje "permanentnosti ". Ovaj koncept im omogućava da shvate da ljudi i stvari ne prestaju da postoje samo zato što se ne vide ili ne čuju. Sa iskustvom, beba saznaje da će se ljudi koje voli vratiti. Nemir zbog odvojenosti od osobe koja se za nju brine i prisustvo nepoznatih osoba su pravi strahovi. Kao i drugi strahovi, i ovaj nestaje sa uzrastom, ako postoji osnova za poverenje u kući i dobri odnosi. Sa ovom osnovom, dete će biti slobodno i spremno da koristi svoje rastuće sposobnosti u istraživanju sredine, koja za njega predstavlja stalan izazov.

Roditelji i osobe koje se brinu o deci su nekada zabrinuti zbog toga što njihove bebe ođednom postaju plašljive. Ove strahove treba posmatrati kao prolazne. Ovakvi nemiri su jasan pokazatelj da je dete uspostavilo privrženost.

Nemir u blizini nepoznatih osoba je jedna od prvih emotivnih prekretnica u životu deteta. Možete pomisliti da nešto nije u redu kada vaše dete, koje je u dobi od tri meseca života mirno privatalo ljude koje ne poznaje, sada postaje napeto pri približavanju  nepoznatih osoba. Da li to znači da sa detetom nešto nije u redu, jer je sa 3 meseca života mirno prihvatalo osobe koje ne poznaje, a sa 7/8 meseci postaje napeto i uplašeno? Nema razloga za strah; to je normalno za ovaj uzrast. Čak i rođaci, sa kojima se beba osećala prijatno, mogu uzrokovati kod nje nemir i plač, naročito ako se bebi naglo – iznenada približavaju.

U isto ovo vreme će beba postati privrženija roditeljima. Ovo su meseci u bebinom razvoju kada se javlja nemir zbog odvojenosti. Upravo kada dete počinje saznavati da je svaki predmet jedinstven i stalan, otkriće da su i roditelji jedinstveni. Kada su roditelji van vidokruga, dete će znati da su oni "tu negde", ali da nisu sa njim; i to će biti uzrok velikog nemira. Nakon nekog vremena, njegovo sećanje na roditelje će ga tešiti, tako da će očekivati da će opet biti sa njima. Ali, trenutno je dete svesno samo sadašnjosti. Ovu fazu razvoja karakterišu plač i nemir deteta čim roditelji napuste njegov vidokrug, makar da je to samo na kratko.

Koliko dugo traje nemir zbog odvojenosti? On obično prolazi između deset i osamnaest meseci, da bi potpuno iščezao u drugoj polovini druge godine života. Na neki način je ova faza u emotivnom razvoju deteta često bolna za roditelje. Pre svega, detetova želja da bude sa roditeljima je znak njegove privrženosti onima koji su mu najvažniji.

Šta roditelji mogu uraditi:
REŠAVANJE PROBLEMA ODVOJENOSTI

Nemir zbog odvojenosti može biti složeniji problem nego što je to strah od nepoznatih ljudi. Ostavljanje starije bebe u fazi plašljivosti i potrebe da bude u blizini roditelja, može biti nezgodno. Zato valja napraviti razliku između odvojenosti koja traje par minuta ili sati i one koja traje danima i noćima. Skoro da je i nemoguće da se spreče odvajanja na kratko; čak i ako osoba koja se brine o detetu nastoji da stalno bude uz njega, ovo nije dobro ni za dete a ni za tu osobu. Krajnji cilj podizanja dece je da im se pomogne da budu samostalna. U rešavanju problema odvojenosti, radimo sledeće:

Prvo: Na vreme i postepeno pripremamo dete na odvajanje. Rotitelji treba detetu da kažu da idu na neko vreme. Na taj način dete unapred očekuje odvajanje i "priprema" se na njega.

Drugo: Roditelji treba da budu spremni da prihate zdrav izliv emocija. Ovo je jasan pokazatelj da se kod deteta uspostavila sigurna privrženost i znak je razvoja svesti.

Treće: Prilikom odlaska, roditelji treba da obećaju da će se vratiti, a kada se vrate, da podsete dete na dato obećanje i naglse da su ga ispunili. Ovaj proces je osnova za buduće poverenje.