Adaptacija na vrtić

Kada dete ulazi u nepoznato okruženje, dete prolazi kroz stres. Da bi se naviklo, trebalo bi da prođe kroz period prilagođavanja. Pojam privikavanja (adaptacije) sugeriše sposobnost prilagođavanja uslovima spoljne okoline i navikavanja na njih. Neka deca odmah pokazuju teškoće u privikavanju, dok druga deca tek za 2-3 nedelje,  retko se vrlo lako uklope i ne suočavaju se sa većim teškoćama.

Polazak deteta  u vrtić velika je prekretnica u životu deteta, ali i roditelja. Stoga je potrebno pripremiti dete i olakšati proces privikavanja. Načini nisu univerzalni, već ih je potrebno individualno osmisliti, prilagoditi okolnostima dotadašnjeg života deteta i njegovom karakteru. Kod neke dece adaptacija može potrajati i po nekoliko sedmica, pa i meseci.

Značajano je da ceo proces privikavanja započne mnogo pre uključivanja u vršnjačku grupu putem neformalnog razgovora roditelja sa detetom o deci koja tamo borave, kroz šetnje oko i do vrtića, razgledanje interesantnih stvari koje se tamo  nalaze, spontanim ukazivanjem na to. Ne pitajte dete da li želi da ide u vrtić, jer im to omogućava da kažu ne. Umesto toga, nežno im recite da će steći nove prijatelje.

Prijem deteta u vrtić

Prvi korak: razgovor roditelja sa osobom(a) u vrtiću zaduženom za prijem nove dece još u samom trenutku upisa. Potrebno je da se roditelj obavesti o načinima funkcionisanja vrtića, kućnom redu, očekivanjima osoblja, kao i da iznese slobodno neka svoja pitanja i dileme.

Sledeći korak: već unapred dogovoreni dolazak roditelja sa detetom, pri čemu bi trebalo da to vreme bude jako kratko, da dete, bude u blizini roditelja, da mu se omogući da razgleda prostor i vrati se u “sigurnu bazu”(kod roditelja). Trebalo bi da sledećih dana roditelj boravi ispred prostorije za igru, da ne ulazi u taj zajednički (dečji prostor) ali da dete može da ga vidi i da zna da ga roditelj tamo strpljivo čeka. U razgovoru sa vaspitačima verovatno će te biti pitani o: detetovom stepenu samostalnosti, navikama u ishrani kao i higijenskim navikama, govornom i motornom razvoju, zdravstvenom statusu i eventualnim posebnostima koje su od važnosti za dete i njegovo svakodnevno funkcionisanje.

Sledećih sedmica je potrebno da dete takodje boravi kraće u vrtiću nego što je to predvidjeno programom, ali nešto duže nego prethodne sedmice i tako na dalje, sledećih sedmica sve više. Savetuje se da roditelj detetu da vremensku odrednicu za odlazak kući, formuliše vezano za dnevne okosnice, npr. ručak (pošto za malo dete vreme, ima samo emocionalni značaj), te da u tome bude tačan. Takva vrsta postepenog uvodjenja  sigurnosti daje detetu poruku da će sve ići po predvidjenom planu te je i količina stresa kod deteta manja.

Najoptimalniji period za polazak u vrtić je treća godina deteta, kad dete ulazi u fazu u kojoj ima potrebu za drugom decom, za igru kroz razmenu sa drugarima. Do tada, bi bilo najbolje premostiti period od dve i tri godine u prirodnom okruženju sa osobom koju dete prihvata kao „zamenu za roditelje”. Može se učiniti da se mlađa deca mogu mnogo bolje uklopiti ali oni zapravo ne razumeju prirodu odvajanja i razloge: zašto je potrebno da ih sada ostavite “nepoznatim tetama” na čuvanje mnogo je jednostavnije objasniti detetu sa tri godine.  Kada je dete jako malo i nije u stanju da sve razume, niti mu je moguće objasniti gde ide, sa kim će tamo biti niti, okvirno šta će tamo raditi, te se tada  ni ne vidi dobro ni način reagovanja na stres (odvajanje) pa tako ni moguće posledice.  S obzirom na činjenicu da je realnost života drugačija i da je često imperativ ranije odvajanje deteta od majke nego što je navedeni period postoje neki saveti kako da to prođe što bezbolnije:

Kako roditelji mogu pomoći detetu? 

• Dete dovodite redovno, naročito prvih meseci.
• Dozvolite detetu da ponese najdražu igračku od kuće.
• Otimanje deteta iz ruku roditelja nije dobar način, kratko zadržavanje roditelja pri odvajanu je uvek korisno. Važno je da se javite mahanjem, duže zadržavanje može pokrenuti teže emocionalne reakcije.
• Opraštanje je roditeljima ponekad teže nego deci. Deca shvataju govor tela i glas. Obavezno izgledajte samouvereno dok detetu uveravate da je sve u redu i uskoro ćete se vratiti. Dete će se brzo okupirati nekom igračkom i zaboraviti ako mu je u grupi lepo.
• Razgovarajte sa detetom po odlasku iz vrtića o proteklom danu i prenesite vaspitaču šta ste primetili, čime je dete bilo zadovoljno – nezadovoljno kako bi mu boravak u učinili lepšim i radosnijim. Sa radošću, po povratku kući, pitajte dete šta je bilo lepo toga dana.

Radujte se svakom detetovom uspehu u odvajanju. Važno je naglasiti da uspešnost privikavanja deteta na vrtić ne zavisi samo od detetove pripremljenosti, emocionalne i socijalne zrelosti, temperamenta, već i od roditeljskog stava prema toj novini. Naime, deca roditelja koji imaju (ali zaista) pozitivan stav prema ovim novim okolnostima imaju bolje mogućnosti za privikavanje.

• Uvek dođite na vreme baš onda kad ste rekli. Ukoliko kasnite (što mora biti retko) morate obavestiti vaspitačicu ili čak zatražiti da obavestite lično dete. Ovo je jako važno jer ne pridržavanje ovom uputstvu može kod neke dece dovesti do povećanog nepoverenja prema roditeljima i straha da li će roditelj uopšte doći po njega. Neka deca imaju izraženiji strah od napuštanja nego druga i to može biti konstitucionalno, nevezano za (ne)prilike u porodici.
• Pokažite detetu da ga volite, recite mu da ga volite i da ste mirni i veseli što je u vrtiću.
• Ne omalovažavajte teškoće u adaptaciji, ne rugajte mu se.
• Po povratku iz vrtića posvetite detetu svoje slobodno vreme, budite mu partner u igri, povedite ga u šetnju, razgovarajte sa njim.
• Vodite računa da dete ima red u rasporedu aktivnosti kod kuće (vreme obroka, igre, šetnje, odlaska na spavanje), jer za dete sve što je trajno i bez iznenađenja ima svojstvo umirivanja. Pre polaska u vrtić postepeno modifikujte vreme odlaska deteta na pre podnevnu dremsku prema satnici koja se primenjuje u vrtiću.
• Ne govorite pred detetom o svojim strahovima, strepnjama i negativnim osećajima (pogotovu vezano za odvajanje i nepoznatu sredinu), dete oseća vaše strahove i to može povećati njegovu anksioznost.
• Ako vam je preteško da “odradite” odvajanje ili imate osećaj da vam situacija izmiče kontroli, zamolite nekog drugog člana porodici (npr. tatu, deku, baku) da oni “odrade” adaptaciju (odnosno da odvode dete u vrtić a da Vi npr. dodjete po njega).

Navedene  preporuke važe za idealne okolnosti priprema koje uglavnom nije moguće izvesti (bilo iz nestrpljenja roditelja ili vaspitača).  Ako dete ima teškoće u privikavanju ne mora nužno da znači da ga roditelj nije dobro privikao, niti da “sa detetom nije sve u redu”, niti da je vaspitač u nečemu omanuo. Optuživanje roditelja ili vaspitača, ne vodi dobrom rešenju po dete. Veoma je važno zajednički razgovarati o okolnostima, razumeti da vaspitači i roditelji nisu (i ne treba da budu) na suprotnim već na istim stranama procesa. Samo na taj način i uz zajednički interes da se dete što bolje uklopi, taj proces može i uspeti.

Priča o divnom privikavanju za jedan dan, može zapravo biti vrlo uznemirujuća. To nam obično govori o tome da je detetu lepše u vrtiću nego kod kuće. Složićemo se da ta činjenica zaista jeste za brigu jer implicira da roditelji nemaju vremena da se bave detetom ili ga previše kontrolišu i kažnjavaju.  Druga krajnost, teško i produženo privikavanje se češće javlja kod dece čiji su roditelji veoma vezani, i sami anksiozni prema novim okolnostima i ljudima koji će brinuti o njihovom detetu, ili se možda radi o obdarenom ali socijalno manje zrelom, ili detetu sa drugom vrstom poteškoća.

Prilagođavanje deteta uslovima vrtića može biti povezano sa sledećim negativnim procesima: dolazi do regresije veština (dete privremeno „zaboravlja“ neke uobičajne aktivnosti);

• spavanje i apetit se pogoršavaju;
• povlačenje u sebe;
• grickanje noktiju;
• ponovno umokravanje kod deteta koje je to već naučilo;
• dete izgleda neraspoloženo, bez energije i usporeno;
• česti tantrumi i scene u svakoj prilici.
• plakanje je normalno, važno je pratiti intenzietet.

Sve ove manifestacije su uglavnom prolazne, traju par dana ili sedmicu, dve nekad i više i najčešće su reverzibilne. Roditelji treba da budu strpljivi, pozitivni, otvoreni (prema vaspitačima). U slučaju da problemi adaptacije traju duže od 3-4 nedelje obratite se stručnoj službi vrtića za pomoć, pogotovo ako dete i nakon tog vremena odbija da jede ili spava, kod kuće jako loše spava ili ste primetili druge promene u njegovom ponašanju koje vas zabrinjavaju.