nosa trening

Većina dece je spremna za toalet trening na uzrastu od 18. do 24. meseca života. Međutim, ovaj trening može biti pravi izazov. Postoji mnogo razloga zašto trening može potrajati dugo. Prvi razlog se odnosi na individualanu različitost. Naime, mnoga deca uče da uriniraju i defeciraju mnogo kasnije nego druga deca.

Svako dete je drugačije. Imajući saznanje o ovome možete pomoći sebi i potražiti drugačije puteve kako bi izašli u susret dečijim potrebama i mogućnostima . Ako roditelj počne značajno ranije obuku (pre 18 meseca) trening će duže trajati jer možda dete nije sasvim fizički i kognitivno spremno tj.svesno onoga što čini, već da to čini automatski.

Posle 18-24. meseca većina dece je spremna za obuku kontrole mokrenja i defekacije. Čak i tada, neka deca nauče da koriste nošu za par dana dok drugima treba više meseci, pa čak i godina (prosečno 3-6 meseci). Dakle, potrebno je da se roditelji znajući ove informacije naoružaju strpljenjem, ali što je najvažnije i da otkriju da li je dete za to spremno pošto će trening tada biti kratak i lak.

Znaci spremnosti za učenje:

  • dete je suvo i po nekoliko sati
  • dete prepoznaje fizičke znake da mu se mokri ili defecira
  • lakše je (ali nije neophodno) ako do tada već zna samo da svuče i obuče donji deo odeće
  • lakše i brže ide obuka kada kod deteta primetimo znake, tj.potrebu za samostalnošću

Šta roditelj može da učini:

  • da prihvati stav da su teškoće u treningu očekivane i da je potrebno vreme
  • ako neko od roditelja nije spreman niti strpljiv da čeka neka se ne uključuje u trening
  • pogodne osobe za početak obuke (ukoliko roditelj ne može da isključi svoje burne emocije) su npr. osobe koje roditelji angažuju za čuvanje dece kod kuće ili vaspitačice u vrtiću
  • potrebno je da roditelj pristupiti treningu opušteno, pozitivno, ohrabrujuće
  • da ne preti,
  • da ne ucenjuje
  • da kupi zajedno sa detetom nošu koju dete samo izabere
  • da dopusti detetu “da se sa nošom upozna” (zagleda ispipa dok je nova, čista)
  • da u početku zajedno sa detetom povremeno stavlja omiljenu detetovu igračku na nošu
  • u početku dete može povremeno da seda na nošu obučeno i da mu se sugerišu načini za obavljanje nužde
  • kada je dete “upoznalo” nošu potrebno je izručiti sadržaj iz pelena u nošu
  • potom objasniti jednostavno čemu noša služi rečima koje su detetu bliske odnosno kako roditelji inače nazivaju fiziološke potrebe
  • do početka obuke dete je verovatno videlo mamu i tatu kako to rade, ako nije ne treba forsirati i ne izlagati se, pogotovu ako je roditelju to neprijatno
  • kada dete prihvati da koristi nošu treba objasniti da će to raditi posle jela (10 min posle) i pred spavanje, neka to bude proširenje jutarnje rutine. Nije bitno da li će dete obaviti to u nošu, važno da je ponuđeno i da se pohvali kad to izvede, ali ne grdite ako ne uspe jer će još uvek neko vreme nositi pelene dok se sa roditeljem ne dogovori da ih skine tj. kad je već neko vreme regularno uspostavilo rutinu da obavi što to treba u nošu
  • ne treba žuriti, ili se nervirati zbog dužine treninga
  • deca uglavnom svoje ekskrete doživljavaju kao deo sebe, svoj produžetak, te im nekad može biti teško da se od toga odvoje, “oproste”
  • ako još uvek samo ne prepoznaje signale za fiziološkim potrebama, potrebno je da to roditelj isprati, imenuje i da ponudi dete bez presije, postepeno sve više puta u toku dana
  • “raspored treninga” pomaže deci da se nauče veštinama ovladavanja toaletom, ali naglašavamo, bez postavljanja drugih novih zahteva pred njih (ne učiti dve veštine u isto vreme).
  • u početku će sedenje trajati kratko (najmanje 5 sekundi odjednom), svakodnevo i svakodnevno će se produžavati
  • Ne pitajte – recite. Npr. ne čekajte da vam dete kaže da želi da ide u toalet ili da vam kaže ”da” kada ga pitate da li želi da ide u toilet. Recite mu – “vreme je da sada ideš u toalet”.
  • Uspostavite raspored da bude otprilike u isto doba dana ili povezan sa istim aktivnostima.
  • Komunicirajte. Koristite se uvek istim, jednostavnim rečima
  • Nastavite sa pokušajima.
  • Trebalo bi da pratite vreme od kada je dete pilo tečnost i koliko dugo ostaje suvo nakon toga.
  • Razmislite o ishrani vašeg deteta. Dijetetske promene kao što su povećanje tečnosti i vlakana koje dete jede i pije, može pomoći vašem detetu da češće oseća potrebu za korišćenjem toaleta.
  • Napravite male promene u svakodnevnim navikama. Oblačite svoje dete u garderobu koja se lako svlači. Promenite im garderobu čim on ili ona postanu mokri i isprljani. Menjajte pelene u kupatilu ili neposredno blizu kupatila. Uključite svoje dete u proces raspremanja.
  • Neka vaše dete stavi otpad iz pelena u toalet kad god je to moguće. Ovo će takođe pomoći detetu da shvati da otpad ide u toilet. Neka dete pusti vodu u toaletu i neka opere ruke svaki put nakon promene pelena.
  • Detetu treba biti udobno dok sedi na šolji. Koristite dečji adapter i postavite podlogu ispod nogu da bi imali osećaj sigurnosti.
  • Tokom obuke toaleta važno je da deca nose donji veš tokom dana. Oni moraju da osete kada su mokri.
  • Budite strpljivi, podržavajući!

PROBLEMI: ZADRŽAVANjE STOLICE, ENKOMPREZE

Bolno pražnjenje creva (dovoljno je jedno takvo iskustvo) uzrokovano tvrdom stolicom stvara strah od narednih pražnjenja creva.
Osim higijensko-dijetetskog režima potrebno je znati sledeće:
Defekacija je fiziološka potreba ali sa prenaglašenim bavljem roditelja ovom temom postaje: poligon borbe za moć, igra, potreba za privlačenjem pažnje i dr.
Emocionalni pristup roditelja mora biti potpuno neutralan, ni topao ni hladan. Zapamtite, roditeljske emocije “hrane” ovaj problem.
U svakodnevnoj nezi roditelji treba u potpunosti da isključe svoje emocionalne reakcije kada se bave problemom defekacije deteta. Preporučuje se da pranje i presvlačenje čine uz potpuno odsustvo “otvaranja sebe”. Neka to čine jednako kako bi činila njegovateljica (isto znači važi i za ženu koja ih čuva) u vrtiću. Time stiže neverbalna poruka: ako su gaćice pune, dobijaš samo osećaj umazanosti, neugodan miris i pranje.
Srećno!