Vakcinacija

Vakcinacija

Bolesti od kojih nas štite vakcine

U eri pre vakcina (što zapravo i nije bilo naročito davno, ali jeste taman toliko da naša sećanja i neposredna iskustva dotle ne sežu), preživeti detinjstvo bio je pravi podvig! U to doba, u gotovo svim delovima sveta, harale su česte epidemije brojnih zaraznih bolesti. Bebe su mogle doći u kontakt sa uzročnicima i više puta mesečno, a njihov nezreo imuni sistem nije bio u stanju da se sa tim bolestima izbori. Iskustvo gubitka beba za tadašnje majke bilo je uobičajena pojava, živelo se u nadi da makar jedno od brojne rođene dece preživi prve godine života.

Mnoge bolesti iz ovog perioda modernim društvima su gotovo nepoznate, a njihove posledice i razmere koje su one imale danas ne možemo ni da zamislimo. Jer, primera radi, tifus i kolera danas su gotovo eliminisani, pre svega, zahvaljujući dostupnosti čiste, sanitarno ispravne vode, šarlah se predupređuje savremenom antibiotskom terapijom. Mnoge druge zarazne bolesti od kojih se nekada masovno umiralo uspešno se suzbijaju i drže pod kontrolom upravo upotrebom vakcina.

Razumljivo je da je teško zamisliti bilo šta sa čim se lično nismo susreli i ostvarili neposredno iskustvo. Tako je veoma teško sagledati ozbiljnost i razmere pošasti koje su danas, upravo zahvaljujući vakcinaciji, češće sadržaj udžbenika, nego redovne kliničke prakse.

Ove bolesti dalje mogu da izazovu oduzetost, upalu pluća, gušenje, oštećenje mozga, srčane i mnoge druge probleme kod dece koja nisu vakcinisana. Mi to ne sagledavamo jer već dovoljno dugo živimo u okruženju u kome je većina ljudi od njih zaštićena vakcinama. Na žalost, u nekim delovima sveta, u kojima vakcine nisu dostupne, ove bolesti su još uvek deo svakodnevice, a deca od njih i dalje umiru.

Hepatitis B je virus koji izaziva zapaljenje jetre. Postoje procene da je u svetu više od 2 milijarde ljudi nekada zaraženo ovim virusom, a da preko 200 miliona ima hronično oboljenje. Hronično zapaljenje jetre dovodi do ozbiljnih oboljenja kao što su ciroza i rak jetre, za koje jedini vid lečenja predstavlja transplantacija. Od posledica ove infekcije godišnje umre oko 800.000 ljudi širom sveta.

Veliki problem predstavlja činjenica da infekcija virusom hepatitisa B često na početku ne daje simptome, pa dosta ljudi i ne zna da je zaraženo. Upravo ovakvo stanje uvećava rizik od lakog širenja infekcije među stanovništvom. Ova činjenica sama po sebi predstavlja dovoljno opravdanje za sistemsku vakcinaciju. A zbog čega je ona važna upravo za novorođenčad i odojčad? Pre svega, novorođenče se najčešće inficira ovim virusom od zaražene majke, dakle već na rođenju. Oko 90% novorođenčadi i preko 50% odojčadi koja su zaražena nije u stanju da se samostalno „oslobodi“ virusa (što odraslima može uspeti), odnosno u velikom su riziku da uđu u hronični oblik bolesti. Zbog ovoga je veoma važno, već na rođenju, preduprediti nastanak ove ozbiljne hronične infekcije kod beba, bilo da su one pod posebnim rizikom (od zaraženih majki) ili ne. Ta zaštita se postiže sistemskom vakcinacijom u tri doze od kojih se prva dobija već u porodilištu, i to nakon najviše 12 sati od rođenja.

Tuberkuloza je bolest loših životnih uslova, bede i siromaštva, ali i bolest koja napada osobe sa već oslabljenim imunitetom. U Evropi je najviše harala tokom industrijske revolucije, a se sa društvenim napretkom i opštim unapređenjem životnih uslova, sve više vezuje za nerazvijenije delove sveta. Izazivač bolesti je bacil tuberkuloze. Ishod bolesti značajno je poboljšan pronalaskom streptomicina i početka njegove primene nakon Drugog svetskog rata. BCG vakcina je u upotrebi od 20-ih godina 20. veka, a u našoj zemlji je obavezna od 1947. godine. Tokom novije istorije, sa pojavom infekcije HIV-a/SIDA-a (usled značajnog pada imuniteta obolelih), ponovo se povećava broj obolelih od tuberkuloze.

Iako smo skloni tome da je vezujemo za davno prošla vremena, treba naglasiti da je tuberkuloza i dan-danas prva na listi zaraznih bolesti po broju smrtnih slučajeva!

Samo u 2017. godini od posledica tuberkuloze umrlo je čak 1,6 miliona ljudi!

U današnje vreme najviše zabrinjavaju sve prisutniji sojevi bacila koji su otporni na standardnu terapiju. Upravo ovakva situacija ukazuje na nesmanjeni značaj vakcinacije protiv ove bolesti i u 21. veku, iako se često mislilo da je tuberkuloza bolest koja pripada istoriji i siromašnim područjima.

BCG vakcina je i dalje deo obaveznog Kalendara vakcinacije u našoj zemlji, što u nekim delovima sveta više nije praksa. Vakcinisanje se obavlja prilikom otpusta iz porodilišta (osim za prevremeno rođenu decu, kod koje se čeka da dostignu određenu zrelost, ali ne duže od navršene 1. godine života). BCG vakcinacija ne štiti direktno od same infekcije, ali je delotvorna protiv njenih najnepovoljnijih ishoda – ona uspešno sprečava dve najopasnije forme bolesti: rasejanu (milijarnu) tuberkulozu i tuberkulozni meningitis.

Difterija je veoma zarazno bakterijsko oboljenje. Lako se prenosi – uglavnom kašljem, ali i predmetima za opštu upotrebu (igračkama, čašama). Ona prvenstveno pogađa vrat i ždrelo. Kada zahvati vrat, dolazi do otoka limfnih čvorova – vrat može biti kao u bika. Ako bolest zahvati grlo, stvaraju se debele krupozne pseudomembrane, koje zatvaraju disajni put, tako da je disanje ponekad nemoguće bez respiratora. Difterijski toksin može dospeti i do drugih organa i izazvati oštećenje nerava koje dovodi i do oduzetosti. Stopa smrtnosti za odrasle je do 5%, a za decu ispod 5 godina i za starije osobe čak i do 20%. Bolest je još 20-ih godina 20. veka u Americi odnosila po 10.000 života. Danas je ova bolest izuzetno retka – u Americi se godišnje pojavi manje od sto slučajeva, ali je u zemljama u razvoju češće prisutna i predstavlja pretnju po zdravlje.

Ovo oboljenje možda najbolje opisuje naziv koji mu je u narodu dodeljen – „magareći kašalj“, kao i naziv koji su mu dali u drevnoj Kini – „stodnevni kašalj“.

Naime, radi se o bakterijskoj infekciji čiji je glavni klinički znak kašalj, koji može biti toliko silovit da dovodi do zacenjivanja, onesvešćivanja, pa i pucanja rebara, dok od njegovog intenziteta bebe ili mala deca mogu doslovno poplaveti. Ovaj kašalj je veoma bolan, a može trajati nedeljama.

Bolest je često teško rano dijagnostikovati, jer se prvi simptomi ne razlikuju od obične prehlade. Ipak, ukoliko se bolest dijgnostiikuje u prve dve nedelje, može se lečiti antibioticima. Oboleli tipično prolaze kroz niz dugotrajnih napada kašlja koji ovodi do velikog naprezanja puća i otežanog disanja. Bebe ispod šest meseci starosti moraju biti lečene u bolnici, kako bi bile pod stalnim nadzorom u cilju sprečavanja mogućih komplikacija. Oporavak od velikog kašlja traje nedeljama, pa i mesecima, a u tom periodu organizam je izuzetno osetljiv i sklon upalama pluća, uha i drugim infekcijama.

Sam imunitet, i nakon oboljevanja, nije dugotrajan. I odrasli i deca mogu se razboleti više nego jedanput. Epidemije velikog kašlja uglavnom se javljaju u ciklusima – na tri do pet godina. Vakcina doprinosi tome da broj slučajeva koji se tada javlja bude što manji. Pravilnik* nalaže 4 doze vakcine (u okviru kombinovane vakcine) – tri u periodu odojčeta i jednu nakon navršenih 18 meseci života. Čak i nepotpuna vakcinacija kod beba ima značaja – može ublažiti simptome ukoliko do zaraze dođe. Preporuka je da se deca i adolescenti revakcinišu (kod nas u 8. razredu osnovne škole), jer efekat vakcine traje manje od 10 godina. Takođe, preporuka je da se revakcinaciji podvrgnu i odrasli, naročito oni koji rade sa decom.

Vakcina je tokom prošlog veka značajno doprinela smanjenju broja obolelih u svetu, suzbijanju i kontroli komplikacija i smanjenju broja smrtnih ishoda. Ova bolest je gotovo pala u zaborav, mnogi su odrasli a da nikad nisu čuli za nju. Ipak značajan pad u obuhvatu vakcinacijom u pojedinim zemljama tokom prethodnih godina, dovodi do ponovnog porasta broja obolelih.

Tetanus je oboljenje koje ima par specifičnosti u odnosu na druga oboljenja protiv kojih se vakcinišemo. Tetanus izaziva anaerobna bakterija Clostridium tetani, koja u vidu spora opstaje u spoljnoj sredini. Tetanus se, za razliku od drugih zaraznih bolesti, ne prenosi sa osobe na osobu – zaraza se dešava kad spore ove bakterije dospeju u telo kroz neku ogrebotinu ili ranu. Spore ove anaerobne bakterije opstaju svuda u prirodi – čovek (i druge životinje) joj nisu neophodne kao stalan rezervoar, tako ne možemo očekivati da ova bolest bude iskorenjena kao neka druga zarazna oboljenja.

Imajući u vidu da je rana način nastanka infekcije, njeno učestalije javljanje u prošlosti se uglavnom vezivalo za periode ratovanja, a u mirnodopskim uslovima za osobe koje su bile po prirodi svog posla sklonije povređivanju (zemljoradnici, zanatlije…).

Glavna manifestacija bolesti je krajnje bolno grčenje mišića, zato je u narodu poznata kao „zli grč“ (zbog ekspresije koja se javlja usled grča mišića lica).
Bolest se najčešće javlja u generalizovanoj formi. Bolest počinje naglo, najpre kao jak grč mišića vilice, koji se širi na mišiće lica, zatim vrata, grudnog koša, ruku i nogu, sve dok ne zahvati celo telo. Bolesnik teško govori, ima bolan osmeh. Trbuh mu je tvrd kao daska, a telo jako izvijeno unazad zbog snažnog grča leđnih mišića. Grč dijafragme i međurebarnih mišića značajno otežava disanje.

Ukoliko se ne leči, ova bolest je smrtonosna u 25% slučajeva. Poseban oblik bolesti je neonatalni tetanus, koji se javlja kod novorođenčadi i malih beba, kao posledica inficiranja pupčanika, najčešće usled porođaja u nehigijenskim uslovima. Smrtni ishod kod ovog tipa tetanusa nastupa vema brzo, već u prvih par dana bolesti, a stopa smrtnosti izuzetno je visoka.

Vakcinacija sa tri doze vakcine tokom proteklih decenija doprinela je značajnom padu učestalosti obolevanja od tetanusa, što je posebno uočljivo kada se radi o novorođenčadi i maloj deci. Naime, ukoliko je majka adekvatno vakcinisana, to stvara početni imunitet i za novorođenče i štiti ga od moguće infekcije u prvim mesecima života. Sa sadašnjim trendom vakcinacije i njenim očiglednim efektima, realan cilj je očekivati potpunu eliminaciju neonatalnog tetanusa u budućnosti, što bi bio veliki uspeh.

Efekat vakcine je ograničen na 10 godina, tako da se preporučuju redovne revakcinacije, naročito za osobe koje imaju povećani rizik od povređivanja.

Hemofilus influence B je bakterija koja je naročito opasna za bebe i malu decu. Širi se kapljično – kijanjem ili kašljanjem. Lako i brzo se prenosi od gornjih disajnih puteva prodirući snažno u druga tkiva – u sinuse, srednje uvo, pluća, uzrokujući neretko i sepsu, teška zapaljenja zglobova, kostiju i srca. Kod beba postoji i ozbiljan rizik od epiglotitisa (infekcija hrskavice iza baze jezika koja zatvara ulaz u grkljan). Takva infekcija dovodi do otoka hrskavice što može ugroziti disanje, pa i život bebe. Kao jedna od najtežih komplikacija moguće je zapaljenje moždanica (meningitis). Od ovog meningitisa umre svaki dvadeseti oboleli čak i kad je lečen, a ako ne postoji adekvatna terapija, može umreti čak svaki drugi pacijent, dok svaki treći od onih koji prežive može imati ozbiljne trajne posledice po zdravlje (mentalna oštećenja, paraliza, gluvoća, zapaljenja zglobova), naročito ako su oboleli deca mlađa od 5 godina.

Vakcina protiv Hemofilusa influence B je veoma delotvorna. Čak 98-100% beba koje prime sve tri preporučene doze vakcine razviće odgovarajuća antitela koja uspešno štite organizam tokom posebno osetljivog perioda ranog detinjstva, ali zaštita može trajati čak i godinama nakon toga.

I pored značajnih pomaka koji su napravljeni, u manje razvijenim delovima sveta, gde vakcina nije sistemski dostupna, infekcija izazvana ovom bakterijom i dalje je značajan uzrok smrtnosti odojčadi.

Pneumokoke su grupa bakterija kojih ima preko 100 vrsta. Većina ih je prisutna u grlu ili nosu, ali ne daju vidljive simptome. Ipak, pojedini tipovi dovode do ozbiljnih infekcija, prelazeći iz grla i nosa do srednjeh uva ili sinusa. Najozbiljnije je kada dođe do tzv. invazivne pneumokokne bolesti, što ukazuje na to da su se klice prenele sve do moždanih opni, pluća i zglobova ili da je došlo do trovanja krvlju ovom bakterijom.

Bolest se lako prenosi, direktnim kontaktom preko sekreta disajnih puteva. Otpornost bakterije na dostupne antibiotike je ozbiljan i rastući problem. U zemljama u razvoju čak svako drugo dete koje oboli podlegne pneumokoknom meningitisu. U ovakvoj situaciji, vakcinacija, kao ciljana specifična zaštita, predstavlja meru izbora za borbu protiv ove bolesti. Zato je i kod nas, od nedavno, našla mesto u obaveznom kalendaru vakcinacije (pogledati Kalendar).

Male boginje (morbili) su jedna od najzaraznijih virusnih bolesti koja čovečanstvo muči hiljadama godina unazad. Pre nego što je šezdesetih godina prošlog veka razvijena vakcina, gotovo svako je bio u riziku da nekad tokom života oboli, s obzirom da su epidemije izbijale u intervalima od dve do pet godina. Bilo je dovoljno da od malih boginja oboli makar i jedna osoba iz neposrednog okruženja, pa da se zaraza velikom brzinom širi.

U uobičajene simptome bolesti spadaju: teška groznica, osip praćen svrabom koji može zahvatiti i celo telo, konjuktivitis i bolovi u grlu. Poseban problem kod ove infekcije je što su, i danas, čak i u razvijenim zemljama sveta, kod onih koji obole komplikacije i dalje prilično česte. Među ozbiljnije komplikacije morbila spadaju: upala pluća, upala srednjeg uva (koja čak može dovesti i do gubitka sluha), dok je najozbiljnija komplikacija morbilozni encefalitis – smrtonosno zapaljenje mozga.

Male bebe uglavnom imaju prirodni imunitet nasleđen od majki. Ipak, starije bebe i deca mlađa od 5 godina, predstavljaju posebno osetljivu kategoriju za ovu bolest, a pre svega za komplikacije do kojih ona vrlo često dovodi.

Razvoj i široka upotreba vakcine (u poslednjih par decenija to je kombinovana MMR vakcina) imali su ogroman uticaj na drastičan pad obolelih širom sveta u proteklih pola veka. Kada bi se vakcinacija nastavila željenim tempom, postojala bi realna šansa da ova bolest u skorijoj budućnosti bude iskorenjena, kao što se to desilo sa velikim boginjama.

Na žalost, poslednjih par decenija obeležila je jaka negativna kampanja usmerena posebno prema vakcini protiv malih boginja, bazirana na njenoj navodnoj povezanosti sa obolevanjem od autizma. Ova hajka na MMR vakcinu krenula je iz Belike Britanije, 1998. godine, nakon objavljivanja jedne studije u časopisu Lanset. Iako je studija, sa najviših naučnih nivoa, brzo osporena i povučena, histerija se već bila proširila svetom. To je rezultovalo zabrinjavajućim padom broja vakcinisanih što je, očekivano, dovelo do značajnog porasta broja obolelih od malih boginja u svetu, kao i onih koji su podlegli ozbiljnim komplikacijama ove infektivne bolesti. Posledice obrušavanja lavine koju je ovaj događaj pokrenuo, proživljavamo i danas.

Broj slučajeva malih boginja u evropskom regionu SZO
2016: 5.273
2017: 23.927
2018: 41.000+

Zauške su veoma zarazno virusno oboljenje. Tako su nazvane jer je karakterističan znak bolesti zapaljenje parotidnih pljuvačnih žlezda (one koje se nalaze uz vilice). Pored toga što su otečene, žlezde bivaju i veoma bolne, što otežava gutanje, čak i govor. Bolest najviše napada decu stariju od godinu dana kao i mlađe adolescente, ali mogu oboleti i odrasli. Bolest se prenosi lako – kijanjem ili kašljanjem. Ostali uobičajeni simptomi bolesti su groznica, glavobolja, bol u grlu, uvetu i zglobovima. Komplikacija koja je karakteristična za period adolescencije i to kod dečaka jeste mumps-virusni orhitis što podrazumeva ozbiljno i bolno oticanje testisa. Kod oko polovine odraslih sa ovom komplikacijom, posledica postaje određeni stepen zakržljalosti testisa dok je sterilitet moguć, ali redak. Ovaj virus može dovesti i do gubitka sluha, meningitisa, pankreatitisa, a može izazvati i pobačaj. Ne postoji specifično lečenje ove infekcije izuzev terapije za ublažavanje bolova. Vakcina protiv zauški koja je razvijena krajem šezdesetih godina prošlog veka dovela je do značajnog pada broja obolelih. U mnogim razvijenim zemljama, ova vakcina više se ne daje posebno, već kominovano kao MMR ili MMRV vakcina. U našoj zemlji MMR primnjuje se od 1993. dok je revakcinacija uvedena 1996. a od 2006. se daje pred polazak u školu. Odbijanje vakcine aktuelno tokom prethodnih godina dovelo je do toga da se udaljimo od ranije postavljenog cilja da se ova bolest uspešno eliminiše. Umesto toga, broj obolelih u svetu je ponovo u porastu.

Rubeola je virusna infekcija blagog klinčkog toka koja uglavnom prođe neprimetno. Najčešći simptom je osip koji počinje na licu, a onda se šiti na gornji deo tela, i obično nestaje posle tri dana. Većina dece i odraslih nema ozbiljne posledice od ove infekcije (svaki 6000-ti odrasli može dobiti zapaljenje mozga). Ova bolest je veoma retka kod beba i starijih osoba.

Ozbiljnost ove, do tada trivijalne, infekcije počinje da se sagledava 1941. kada je australijski oftalmolog, Norman Greg, povezao epidemiju rubeole sa velikom učestalošću katarakte kod novorođenčadi. Rubeola je pokazala svoje drugo lice – infekcija blage kličnke slike kod dece i odraslih imala je dramatične posledice po trudnice i njihov plod. Kliničko ispoljavanje rubeole kao urođene hronične bolesti naziva se sindrom kongenitalne rubeole. Izuzetno je opasno ako se trudnica zarazi, naročito tokom prvog trimestra. To se često može zavšriti pobačajem. Ukoliko plod preživi, čak u 85% slučajeva rađaju se bebe sa urođenim deformitetima, gluvoćom, slepilom itd. Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka zabeleženo je više 12 miliona ovakvih slučajeva. Na hiljade dece je u to vreme rođeno gluvo, slepo i mentalno oštećeno. Masovna primena vakcine u mnogim zemljama dovela je do elimiacije ove bolesti u proteklim decenijama.

Dečja paraliza je virusna infekcija koja može da izazove različite stepene paralize, a može dovesti čak i do smrtnog ishoda. Ova infekcija napada ljude bilo koje životne dobi, ali su joj deca najpodložnija. Procenjuje se da svaka 200. zaražena osoba dobija paralizu, a od njih 5-10% umire od ove bolesti. Prosto matematički gledno, čini se da te brojke ne zvuče previše alarmantno?

Ipak, treba znati da je poliomijelitis u ne tako davnoj prošlosti bio najčešći uzrok trajne nesposobnosti. Takođe, treba znati da ciljano i uspešno lečenje ove bolesti ni danas nije moguće! Bez odgovarajuće vakcine (koju imamo!!!) malo ko bi bio pošteđen od ove virusne infekcije, a to bi značilo oko 500.000 paralizovanih svake godine.

Delotvorna vakcina protiv poliomijelitisa je razvijena pedesetih godina dvadesetog veka. Od početka njene masovne primene do danas, broj obolelih je brzo opadao. Na zapadnoj polulopti ova bolest je gotovo eliminisana.

Od 1988. godine kada je Svetska zdravstvena organizacija započela sa Globalnom inicijativom čiji je cilj eradikacija (iskorenjenje) dečje paralize, broj slučajeva ove bolesti smanjio se sa tadašnjih 350.000 na svega 400 koliko je zabeleženo celom svetu u 2013. godini.

Sa trendom ovako malog broja obolelih na svetu, sledeći realan cilj kada je u pitanju dečja paraliza je ELIMINACIJA. A šta je to?

Kada kažemo da je neka bolest eliminisana, to znači da u životnoj sredini i dalje postoji prisutan uzročnik bolesti (može se izolovati iz brisa guše ili uzorka stolice ljudi), ali se sama bolest više ne dijagnostikuje među ljudima tj. oni su zdravi.

Umajući u vidu, ovako mali broj obolelih, postavlja se logučno pitanje: “Zbog čega nam je i dalje neophodna vakcinacija protiv dečje paralize?”

Na žalost, dokle god je uzročnik bolesti prisutan u životnoj sredini, dovoljni su samo mali propusti u sistemu vakcinalne zaštite pa da on nađe put ka osetljivom domaćinu i nastanku epidemije! Jedini način da se to spreči jeste održavanje konstantno visokog procenta vaksinisanih u populaciji.

Istorija vakcinacije kakvu danas poznajemo vezuje se za ime Edvarda Dženera i borbu protiv velikih boginja (Variola).

Velike boginje su bile teško zarazno oboljenje koje je ljude napadalo još pre nekoliko hiljada godina i javljalo se relativno učestalo sve do kraja 19-og veka, i to u brojnim zajednicama širom sveta. Osip od velikih boginja bio je dramatičan – vrlo brzo je mogao da se proširi na celo telo, uključujući očne kapke, deo glave koji je prekriven kosom, kao i sluzokože, ostavljao je teške posledice i užasne ožiljke po telu i licu onih koji bi preživeli. Od ove bolesti je umiralo čak oko 30% obolelih. Odnosila je mlade, stare, bogate, kmetove, čak i vladare…

Pravog lečenja nije ni bilo, uglavnom se čekalo da bolest „prođe“, oboleli su samo negovani, koliko je to uopšte bilo moguće. Jedina metoda koja je ponegde u to vreme bila korišćena i za koju se zapažalo da pruža zaštitu od obolevanja bila je variolacija – izazivanje blagog oblika oboljenja namernim kontaktom sa krastama obolelih kako bi se sprečio teži oblik bolesti. Džener je, kao mlad lekar, posmatrajući mlekarice, koje su bile stalno u kontaktu sa kravama, ustanovio, a zatim i eksperimentalno dokazao, da se obolevanje od velikih boginja može sprečiti izlaganjem uzročniku daleko manje ozbiljne bolesti – kravljih boginja. Ovaj proces postao je poznat kao inokulacija. Ovaj Dženerov uspešni eksperiment predsatvlja začetak moderne vakcinacije, odnosno procesa suzbijanja brojnih zaraznih bolesti širom sveta.

Zahvaljujući Dženerovom revolucionarnom otkriću, daljim usavršavanjima ove vakcine i njenom sve širom primenom, do 1950. godine ova bolest je eliminisana u gotovo celoj zapadnoj hemisferi (osim u 4 zemlje). Ipak, ne tako davne 1967. godine, velike boginje su još uvek bile uobičajena pojava u čak trideset i jednoj zemlji, a od njih je tada bilo zaraženo više od 15 miliona ljudi, od kojih je (samo tokom te godine) umrlo preko 2 miliona obolelih!

Tokom samo jedne decenije, udruženim naporima zdravstvenih organizacija širom sveta, zahvaljujući ljudskom trudu – planskom sistemskom vakcinacijom sprovedenom u celom svetu, ova bolest je eliminisana. Poslednji slučaj oboljenja zabeležen je u Africi 1977. godine. Njeno iskorenjenje (eradikacija) je i zvanično proglašeno 9. decembra 1979. godine.

Da li i dalje postoji pretnja od velikih bogiinja?

NE! To što je bolest iskorenjena znači da, ne samo da među ljudima od tada nema obolevanja od velikih boginja, nego ta mogućnost više i ne postoji, jer skoro tri decenije ni sam uzročnik ove bolesti ne postoji u našoj životnoj sredini! Tek u situaciji kakva je ova sa velikim boginjama, nema više potrebe za vakcinacijom stanovništva protiv određene bolesti.