Vakcinacija
Vakcinacija
O vakcinama
- Glavni, aktivni sastojak (antigen) – umrtvljen ili živ (ali oslabljen) uzročnik bolesti (bakterija, virus) ili pojedini njegovi delovi. On ne može izazvati bolest, ali je dovoljno jak da može podstaći imuni sistem da stvara antitela neophodna za odbranu organizma od infekcije.
Vakcine sadrže i:
- Rastvarač – u njemu se nalaze svi sastojci vakcine. Rastvarač je najčešće sterilisana voda.
- Konzervanse i stabilizatore – štite vakcinu od zagađenja, olakšavaju njeno čuvanje, omogućavajući da ona ostane bezbedna, delotvorna i spremna za upotrebu.
- Adjuvanse – povećavaju delotvornost vakcina u organizmu. To omogućava da manja količina uzročnika postigne efekat, a da mogućnost neželjenih reakcija bude što manja. Adjuvansi su najčešće soli aluminijuma.
Svi pomenuti dodaci nisu prisutni samo u vakcinama! Njih, u znatno većim koncentracijama ima u hrani koju jedemo, u lekovima, u prostoru u kojem boravimo… U vakcinama su ove supstance prisutne u vrlo niskim koncentracijama, a u skladu je sa međunarodno preporučenim količinama, tako da ne mogu da prouzrokuju značajne zdravstvene probleme kod beba i dece.
To zavisi od tipa vakcine – da li je živa/mrtva, bakterijska/virusna itd. Većina ih je u vidu injekcija što, naročito za dečji uzrast, nije naročito popularno. One se najčešće daju u ruku (kod dece uzrasta do 12 meseci u butinu) – neke od njih u mišić (intramuskularno), kao vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja, protiv hepatitisa B i druge; neke se daju u dublje slojeve kože (intradermalno), kakav je slučaj kod vakcine protiv tuberkuloze. Čitav niz vakcina daje se potkožno (supkutano) – jedna od njih je i MMR.
Postoje, srećom, i prihvatljiviji, neinvazivni načini primene vakcina. Tako se polio vakcina, za razliku od ostalih pomenutih, daje kapaljkom ili kašičicom u usta, da dete popije. Na isti način se primenjuju još neke vakcine koje kod nas nisu obavezne, npr. vakcina protiv kolere i trbušnog tifusa. Vakcina protiv gripa primenjuje se prskanjem spreja na nosnu sluznicu (paranazalno).
Postoje vakcine koje se daju samo jednom za ceo život (npr. BCG – protiv tuberkuloze), neke druge je potrebno dati više puta već u toku prve godine bebinog života (npr. vakcina protiv hepatitisa B), dok je za neke potrebna revakcinacija sve do osamnaeste godine, ali i kasnije tokom života (tetanus).
Ovo zavisi, u prvom redu, od toga da li se radi o vakcini sa živim ili mrtvim uzročnikom. Svaka sledeća doza mrtve vakcine dodatno podiže nivo imuniteta do potrebnog nivoa, dok „žive“ vakcine omogućavaju da se mala količina unetog uzročnika vremenom kontrolisano razmnožava u telu deteta i tako postepeno stimuliše imuni sistem da stvara optimalne količine antitela.
Ali, o kojoj god vakcini da se radi, veoma je važno da dete primi sve potrebne doze, i to u propisano vreme. Ukoliko se iz nekog razloga propusti neka doza, potrebno je samo nastaviti vakcinaciju.
Istina je da imunitet protiv određenih bolesti nakon vakcinacije može vremenom da oslabi. Kada su pojedine bolesti u pitanju, preporuka je da se primi dodatna doza vakcine (revakcinacija). Tako vakcina protiv velikog kašlja omogućava zaštitu u periodu od oko 10 godina. Ipak, treba znati da i sama ova bolest nakon što se preleži ne pruža ništa dužu otpornost, dakle od nje se može oboleti više puta tokom života. Vakcina protiv tetanusa pruža zaštitu takođe do 10 godina, dok sama preležana bolest uopšte ne štiti od budućeg obolevanja. S druge strane, mnoge vakcine, poput MMR-a, većini ljudi omogućavaju doživotni ili makar dugotrajan imunitet. Vakcina protiv hepatitis B infekcije kod većine vakcinisanih efekat daje više od 20 godina, protiv rubele 15-20 godina, vakcina protiv dečje paralize štiti bar 18 godina, dok vakcine protiv zauški, infliuence B i difterije štite oko 10 godina, a vakcina protiv pneumokokne bolesti oko 5 godina.
Ono što je važno shvatiti jeste da je period zaštite koji vakcina omogućava ujedno i životni period kada je mogućnost da do infekcije dođe najveća. Upravo zato što imuni sistem dece nije zreo niti sposoban da se sa infekcijama sam izbori, vakcine se primaju u tako ranom uzrastu. Zato je važno ispoštovati Kalendar imunizacije i omogućiti period zaštite deci kada im je ona najpotrebnija.
Dakle, u većini slučajeva, vakcinacija je makar podjednako efikasna u pružanju zaštite kao i samo obolevanje od određenih bolesti. Istovremeno, neuporedivo je manje bolna i rizična po zdravlje deteta.
Svaki lek, pa čak i aspirin, može izazavati neželjene reakcije. Isto važi i za vakcine. Neželjene reakcije su moguće, ali su kod ogromne većine dece ti efekti blagi i prolazni. Sa usvaršavanjem postupaka proizvodnje, dobijene su „čiste” vakcine što je značajno proredilo pojavu bilo kakvih, a naročito ozbiljnih neželjnenih efekata imunizacije.
Uopšte, za sve vakcine, reakcije su najčešće blage, prolazne i uglavnom lokalne (na mestu uboda) – otok, crvenilo i bol. Ono što uglavnom brine je što to dovodi do nervoze i „kenjkavosti” beba.
Od sistemskih reakcija, najčešći je porast temperature, koji je retko drastičan, a traje najviše par dana. Ukoliko dete dobije temperaturu iznad 38,5 ili ga boli mesto gde je dobilo vakcinu, može se dati paracetamol ili ibuprofen, ali uz konsultaciju sa pedijatrom. Kada je reč konkretno o MMR vakcini, povišena temperatura može se javiti čak i posle 6 do 10 dana, i tada se smatra uobičajenom reakcijom. Postupak je isti kao u bilo kom drugom slučaju povišene temperature kod deteta.
Preporučene doze paracetamola i ibuprofena zavise od uzrasta deteta. Iako su opšta uputstva priložena uz lek, preporuka je da se o doziranju posavetuje se sa pedijatrom. Nikako ne davati ove lekove pre vakcinacije u cilju preventivnog smanjenja bola jer mogu umanjiti efekat samih vakcina!!!
