Vakcinacija

Proces stvaranja i proizvodnje jedne vakcine je veoma složen. Sve vakcine prolaze veoma dug period ispitivanja pre nego što počnu da se koriste. Čak i kada se uspostavi proces proizvodnje, on se pomno prati i neprestano usavršava, kako bi se dodatno unapredila bezbednost i umanjio bilo kakav rizik da se dese neželjeni efekti.

Proizvodnja vakcine zahteva strogo pridržavanje mera kontrole kvaliteta. Okruženje i osoblje koje dolazi u kontakt sa vakcinama poštuje rigorozne mere sterilnosti.

Nakon što se vakcina razvije, a pre početka distribucije i široke upotrebe ona se testira. Tri su faze testiranja vakcina: 1) ispitivanje na malom broju odraslih dobrovoljaca, 2) proširivanje testiranja na veći broj osoba, 3) još veći broj ljudi različitih svojstava da bi se utvrdilo da li i kako ta vakcina deluje u različitim okolnostima.

I nakon distribucije i započinjanja masovne upotrebe , vakcina se i dalje pažljivo prati kako bi se, ukoliko se ipak dese, evidentirali, opisali i blagovremeno, po za to propisanoj proceduri, prijavili neželjeni efekti.

Ukoliko se u bilo kojoj od ovih faza uoči problem, vakcina se povlači iz upotrebe i nastoji se da se novim istraživanjima obezbedi njena bezbednija verzija.

Ovo pitanje zvuči logično, naročito što znamo da se doze većine lekova prilagođavaju uzrastu i telesnoj masi. Ipak, ono što razlikuje vakcine od ostalih lekova jeste da one ne putuju kroz ceo organizam da bi postigle željeni efekat, već im je zadatak da deluju ciljano na imunskii sistem i nateraju ga da stvori antitela protiv uzročnika bolesti. Imunski sistem je dalje zadužen za to da se, ako do infekcije dođe, zaštitini mehanizam pokrene u bilo kom delu tela. Zbog toga što je delovanje vakcine tako ciljano i specifično nema potrebe menjati njenu dozu u odnosu na uzrast i masu. Ipak postoje izuzeci – doza vakcine protiv gripa koja se koristi za decu sadrži manje vakcinalnog materijala nego doza za odrasle. Većina vakcina sadrži svega nekoliko miligrama aktivnog sastojka. Sama doza utvrđuje se tokom faze ispitivanja. Timovi naučnika na osnovu rezultata kontrolisanih studija određuju dozu koja je i bezbedna i delotvorna za većinu osoba.

Većina beba u našoj zemlji porodilište napušta sa već dve primljene vakcine (protiv hepatitisa B i BCG vakcine protiv tuberkuloze), a većinu preostalih vakcina prime već tokom prve godine života.

Zašto tako rano? Prvo, na mnoga oboljenja bebe su daleko osetljivije od odraslih. Novorođenčad su naročito osetljiva na sve vrste mikroorganizama jer ne poseduju odbrambene mehanizme koje odrasli imaju. Na primer, bebe mlađe od šest meseci u velikom su riziku da obole od velikog kašlja koji je praćen teškim komplikacijama (9 od 10 umrlih od ove bolesti čine bebe uzrasta do šest meseci). To je jedan od razloga za preporuku da bebe prvih nekoliko nedelja života što manje izlaze iz kuće i primaju što manje poseta. S druge strane, bebe i mala deca lakše se nose sa oslabljenim uzročnicima sadržanim u vakcinama nego što bi se izborila sa potencijalnom pravom infekcijom.

Neki roditelji brinu da davanje kombinovanih vakcina (nekoliko vakcina u jednoj) može preopteretiti imuni sistem deteta ili da vakcina možda neće delovati dovoljno dobro. Ne postoji razlog za zabrinutost jer imuni sistem deteta sasvim dobro podnosi ovakve vakcine. Brojne studije su pokazale da je bezbednost i efikasnost kombinovanih vakcina ista kao i kada se one daju pojedinačno. Osim toga, znatno je smanjen broj uboda kojima se dete izlaže, kao i broj odlazaka kod pedijatra.

Uzrok je različita priroda različitih oboljenja od kojih vakcine štite. Npr, hepatitis B može se preneti sa majke (ukoliko je zaražena) na dete već prilikom prolaska kroz porođajni kanal. Zato je dete potrebno zaštiti što ranije, odnosno odmah nakon rođenja.

S druge strane, vakcina MMR se daje tek nakon navršenih godinu dana. Zašto? Pre svega, većina odojčadi ima određeni imunitet na bolesti koje ova vakcina sprečava, stečen od majki. Taj „pasivni“ imunitet je najčešće dovoljan da štiti dete tokom prvih meseci života. S druge strane, brojna istraživanja su pokazala i da deca starija od 15 meseci imaju veće izglede da nakon ove vakcine stvore neophodnu količinu antitela koja bi ih dugoročno štitila od potencijalne infekcije malih boginja. Ipak, ukoliko se desi da dođe do epidemije, pedijatri će uglavnom savetovati vakcinaciju čak i dece mlađe od godinu dana, kako bi se maksimalno umanjio rizik od obolevanja i daljeg širenja infekcije u populaciji.

Većina vakcina deluje sasvim uspešno, adekvatno pobuđujući naš imuni sistem da stvara potrebna antitela. Ipak, u malom broju slučajeva, desi se da vakcina ne ostvari željeni učinak. Delotvornost vakcine može se laboratorijski proveriti – na osnovu titra antitela u uzorku krvi. Time se praktično meri koliko je organizam stvorio antitela odnosno koliko je naoružan za borbu sa potencijalnom zarazom. Kažemo da smo imuni na određenu bolest ukoliko nam je titar antitela dovoljno visok. Titar antitela se koristi da bi se znalo da li neko treba da se vakciniše ukoliko, recimo, izbije epidemija, ili je već imun na određenu bolest. Za žene koje planiraju trudnoću, korisno je proveriti titar antitela na virus rubeole, s obzirom da infekcija ovim virusom može da ošteti plod.

Na žalost, da. Ipak, postoji veoma malo razloga zbog kojih vaše dete ne bi smelo da bude vakcinisano.

Primera radi, upravo je za decu obolelu od ozbiljnih, hroničnih bolesti veoma važno da budu uredno i pravovremeno vakcinisana, s obzirom na to da kod njih često postoji veća mogućnost da infekcija dovede do teških komplikacija i većih pretnji po zdravlje.

S druge strane, činjenica je da je potrebna poseban oprez ako se radi o deci kod koje sama priroda bolesti ili terapija mogu značajno da snize imunitet, što može dovesti do toga da reakcija organizma na vakcinu može biti neuobičajena. Ukoliko dete boluje od raka ili bilo koje vrste poremećaja imuniteta, takođe treba pažljivo razmotriti i izvagati koristi i štete od vakcinacije. O tome konačni sud daje pedijatar.

Pritom, važno je napomenuti da upravo zbog ove dece, koja iz zdravstvenih razloga nisu u mogućnosti da prime neophodne vakcine, a pritom su izuzetno osetljiva na sve potencijalne infekcije, sva druga zdrava deca TREBA DA BUDU uredno vakcinisana, kako bi se mogućnost širenja zaraze u kolektivu smanjila na minimum.

Neki sastojci vakcina mogu biti otrovni, ali kada bi se uzimali u značajno većim dozama! Njihova doza u vakcinama je veoma mala, samim tim – potpuno bezbedna. S druge strane, treba napomenuti da svaka supstanca u velikim količinama može biti otrovna – čak i voda!

Takođe, treba znati da svi sastojci vakcine se u njoj nalaze sa nekim razlogom. Neki pomažu da ona „bolje radi“, kao što je aluminijum, drugi, poput formaldehida koriste se u samom procesu prozvodnje, a zaostaju u njoj samo u tragovima. Svakako je važno napomenuti da se sa ovim i drugim „problematičnim“ sastojcima vakcina, u mnogo većim koncentaracijama susrećemo u svakodnevnom životu – kroz unos određenih namirnica, vode, lekova, a neke se nalaze u većim koncentracijama i u nameštaju, tepisima itd.

Kada se nešto loše desi detetu, a to se vremenski poklopi sa nekim drugim događajem, iako je pomisliti da postoji povezanost između tih pojava. Upravo ta sudbina zadesila je vakcine…

Od samih početaka, vakcinacija je izazivala nepoverenje i imala protivnike, kako u opštoj, tako i stručnoj javnosti. Ta situacija se do danas nije promenila. Ipak, u novije vreme, jedan događaj je napravio posebnu prekretnicu i seriju negativnih trendova kada je reč o vakcinaciji širom sveta – sporna studija Endrua Vejkfilda objavljena u časopisu Lanset 1998. godine o mogućoj vezi MMR vakcine i autizma.

Danas se pouzdano zna da vakcine ne prouzrokuju autizam, dijabetes, multiplu sklerozu, astmu, niti poremećaj pažnje (hiperaktivnost) kod deteta. Činjenica je da znaci autizma najčešće počinju da se ispoljavaju u uzrastu kada deca primaju MMR vakcinu, ali jedna stvar ne prouzrokuje drugu. Da, vrlo je verovatno da su deca koja pate od autizma, astme ili hiperaktivnosti vakcinisana. Ali, vakcinisana je i većina druge dece koja ne pate od ovih poremećaja zdravlja.

Brojne studije čiji je cilj bio da pokažu da li kod dece koja su primila vakcine postoji veća verovatnoća da će se razviti pomenute bolesti pokazale su da ne postoji nikakva veza između ovih bolesti i vakcine.

Vakcine ne štite samo pojedince koji su ih primili, već i ljude oko njih, sprečavajući širenje zaraze.

Šta bi bilo kada vakcine ne bi bile obavezne?

Moguće je da bi ljudi prosto zaboravili da to obave, odlagali bi vakcinaciju za trenutak kada imaju više vremena, neki verovatno ne bi ni bili adekvatno informisani pa bi mislili da im vakcinacija nije dostupna i da ne mogu da je priušte svom detetu. Sve ovo bi dovelo do pada broja vakcinisanih, što bi vrlo brzo ugrozilo kolektivni imunitet i omogućilo brzo širenje bolesti.

Često se čuje kako je obavezna vakcinacija u suprotnosti sa pravima na slobodu mišljenja i slobodan izbor. S druge strane, Ženevska konvencija iz 1999, čiji je potpisnik i naša zemlja, propisuje kao osnovno civilizacijsko pravo svakog deteta – pravo na optimalnu zdravstvenu zaštitu, u koju spada i vakcinacija. Oduzimanjem ovog prava detetu, direktno se ugrožava njegovo pravo da bude zdravo.

Zakoni koji regulišu pitanja vakcinacije slični su zakonima o bezbednosti u saobraćaju. Ne možemo voziti auto na način i brzinom koja se nama sviđa – moramo poštovati ograničenja brzine, signalizaciju na putevima, pravila o vezivanju pojasa ili o maksimalnoj dozvoljenoj koncentraciji alkohola u krvi. I to ne samo zato da bismo tako zaštitili SEBE, već kako bismo OD SEBE zaštitili druge učesnike u saobraćaju.

Na isti ovaj način, vakcinisanjem svog deteta ne postižete samo mehanizam kojim ćete sačuvati njegovo zdravlje, već omogućavate sprečavanje širenja potencijalne zaraze kreiranjem kolektivnog imuniteta – u vrtiću ili školi, što je naročito dragoceno ako imamo u vidu da u kolektivu često mogu biti i deca koja iz nekog objektivnog, zdravstveno opravdanog razloga, zaista ne smeju biti vakcinisana.