Dadatak pitanju bi glasio:”da li je moguće da neko dete ama baš nikad nije bilo nasilno prema drugom detetu?”
Odgovor: “Nije smak sveta” i „ide u rok službe“ deteta da se povede za grupom, nekim lošim primerima, niskim sistemom vrednosti koji vlada u društvu. Međutim, u svima nama postoje i neki ne baš anđeoski porivi i misli sa kojima se takva neka povodljivost podudara, što je sveprisutno i potpuno normalno ako nije preterano. Odrastanjem, životnim iskustvom se stiču dugim nizom godina vredne životne lekcije koje pomažu da se u momentu kolebanja pred niskim porivima kritički razmišlja i izabere pravi pristup. Školarci, zbog svoje mladosti i nezrelosti nemaju to preimućstvo, ali to nije sve. Deca uškolskog uzrasta, pogotovo u starijim razredima mogu biti mnogo podložnija lošim uticajima i spolja i iznutra zbog same prirode njihovog razvojnog doba – a to je rana adolescencija.
Što se tiče spoljašnjih uticaja, deca intenzivno žude da budu prihvaćena u društvu što je sa razvojne tačke gledišta opravdano i očekivano da vremenom postignu. Želeći da se uklope ili prilagode oni mogu i da skliznu u neko ponašanje koje nije za pohvalu. Spoljašnji uticaji dolaze od popularne dece, kolovođa, uticajnih vršnjaka „iz kraja“ ili dece iz starijih razreda koji deluju jače, bolje, pametnije, na koje mlađi mogu da se ugledaju. Deca takođe nalaze idole iz raznih oblasti svojih interesovanja. Tako, na televiziji, internetu i drugim medijima, na žalost, ima puno primera neprimerenog postupanja prema drugoj osobi. Mogu se videti ovakvi primeri i u stvarnim reportažama o svakodnevnom životu ljudi, dnevnoj politici, dešavanjima na estradi, u zadnje vreme u rijaliti šou-ovima na pretek. Nekoj deci su i problematične ličnosti interesantne.
Uticaji iznutra, emocije i porivi mladih adolescenata su uzburkani. Deca mogu postati neposlušnija, da ne slušaju odrasle koji „nemaju pojma“, da se osamljuju, imaju svoje brige, interesovanja, da burno reaguju. Od najranijih dana, odojčad, pa bebe, mala deca uče kroz interakciju prvo sa majkom a zatim i sa ocem, kasnije i sa bakama, dekama, braćom, sestrama, rodbinom i značajnim ličnostima da se nose sa negativnim porivima i osećanjima u sebi. Nekada je to bio neprijatan osećaj gladi kod bebe zbog koje je grčevito plakala, rast zuba, grčevi, koji bebu mogu da uplaše ili razbesne, kao neki „nepoznati neprijatelji“ koji vrebaju iz sopstvenog tela. Kako je majka dete dojila ili nežno hranila na drugi način, čistila, umirivala i mazila iznova i iznova, beba je učila da „nepoznati neprijatelji“ mogu da se nadvladaju, ukrote i umire. Kasnije iznutra vrebaju ljubomora, želja da se poseduje nešto i ne deli, ne da drugome, da se ima nadmoć silom, želja da se pobedi po svaku cenu, da se unište protivnici, da se ponize suparnici, da se otme od drugog, da se ne kaže istina, da se lukavo prevari…Tada na red dolaze roditeljska objašnjenja sa jasnim porukama koja upućuju I pomažu u korekciji lošeg postupanja. I kad se odrasta i kad se odraste, u sebi nosimo većinu istih poriva sa kojima ovako naučimo da se bolje ili lošije nosimo. Veliki broj poriva pogotovo neprihvatljivih mogu ostati svesno neprepoznati. U trenucima slabosti, ili u osetljivom razvojnom dobu koje ovo svakako jeste, povećava se rizik da se postupa agresivno, nepromišljeno i povređujuće prema drugima iz raznih razloga i od strane dece koji nisu ni loša deca ni problematična, čak mogu biti vrlo fina deca.
Najpogrešnije je okrenuti glavu i zanemariti kada kao roditelji primetite da vaše dete ogovara ili kinji druge, naziva pogrdno, zastrašuje ili primorava na nešto, misleći da mu se omaklo, da nije tako mislilo i da su sva deca takva. Veliko je ulaganje u vaše dete da mu na lep i način objasnite šta je i zašto pogrešno u tom postupku i da to nikako ne odobravate jer je izuzetno važno da dete razluči i prepozna loše postupke i da jasno zna kakvo ponašanje se osuđuje. Neophodno je pričati i o tome zašto je dete baš to uradilo, kako se osećalo i šta je htelo da postigne, ne sa preteranom strogošću već sa željom da se razume šta se u njegovoj glavi zbiva. Tako će i ono onda razmišljati zašto to radi, pa će vremenom naučiti da se preispita. Kada dete prepozna da je uradilo nekome nešto loše je bitan napredak što treba podržati. Naučiti dete da prizna sebi i drugima, i da preduzme odgovornost za ono što se desilo tako što će se iskreno izviniti je pravilan izlazak iz situacije. Nakon toga treba da zna da će trebati vremena da vršnjak prema kome nije bio korektan ponovo stekne poverenje u njega, izvinjenje je pravi korak ali nije jedini.
