krivica

Krađa kao i druge manje delikvencije kao što je laganje, prevara i slično nisu događaji koji se dešavaju sami po sebi. Dešavaju se u posebnim situacijama i sa posebnim ciljem. Kada suočite i manje dete i starijeg đaka sa pitanjem – zašto, pokušavši da doprete do toga koji je motiv krađe, teško će se dobiti odgovor. Dete može i da se stidi i da bude uplašeno i da oseća krivicu kada je krađa prepoznata, može zbog sramote lagati ali može se desiti i da ne zna i upravo tako da izgubljeno odgovori „ne znam“. Deca mogu i da ne budu svesna razloga i stvarnih motiva za sitne delikventne radnje. Sama krađa može imati sijaset motivacija. A priča o prisvajanju nečega što nije naše počinje vrlo rano.

Mala deca ne razlikuju sasvim zašto su neke stvari dozvoljene a druge ne, već ih tome (mi roditelji) učimo. Dete počinje da doživljava svet po principu zadovoljstva: ono što poželi volelo bi da je njegovo i to odmah. Ono što dete uči dugi niz godina, još od bebećeg postepenog ovladavanja činjenicom da ne može biti nahranjeno, zabavljeno, očišćeno i utešeno istog sekunda, je da se nosi sa frustracijama svojih potreba. Na bebećem uzrastu te frustracije su jednog tipa, što deca više rastu frustracije se menjaju i ukoliko su frustracije adekvatne uzrastu kroz godine razvoja one pomažu da se princip zadovoljstva napušta zarad principa realnosti. Ako roditelji frustriraju dete premalo pa ono dobija sve što poželi ili frustriraju previše bez razumnih i istinitih objašnjenja i razloga pa je ono previše željno i lišeno nečega a ne razume zašto, njegove potrebe mogu biti neumoljive i može pokušati da ono što ne dobija – ukrade. Nekada, i to često, je ono što dete prisvoji simbol za nešto drugo što mu treba. Može ukrasti od bliskih ljudi iz divljenja, ljubomore, zavisti ili da bi bili bliži toj nekoj osobi čije im društvo, nežnost i pažnja nedostaje. Očekuje se da će priča o prisvajanju tuđih stvari biti rešena na mnogo manjem uzrastu i zaista tako biva u većini slučajeva.

Šta onda kada dete starjih razreda osnovne škole ukrade? Zbog toga što krađa nije prosto uslovljena baš tolikom potrebom za tuđim skejtom, čokoladom u prodavnici i slično, zato je i teško doći do odgovora na to „što si ukrao?“ kod đaka. Kao da postoji neka nelagodnost iznutra, neka duboka potreba koju krađa samo „počeše“, a koja posle nastavi da svrbi. Na površini đaci mogu krasti i da bi se dokazali u društvu, kupili prijateljstvo, bili popularni, ili stekli neki status u okviru grupe. Ali pitanje ostaje – zašto je ova potreba tolika da se pribegava nečemu što može doneti značajnu osudu i sramotu. Dete koje na ovom uzrastu krade u stvari nešto poručuje, to je vrsta apela ali je u pitanju nešto tako intimno da bi se drugačije reklo i pokazalo. Nešto je izgubljeno u istoriji odrastanja, porodice i porodičnih odnosa što isplivava na površinu kao potreba za ovakvim ponašanjem. Zato se u okviru porodice ova istorijska žarišta mogu jedino otkriti i zalečiti u sadašnjem vremenu. Potrebno je dosta preispitivanja i roditelja i deteta. Možda zvuči kao paradoks ali ponekad dete može i da želi – ne da ga roditelj shvati, već da delo bude osuđeno i on okrivljen od strane roditelja da bi se lakše nosio sa svojim osećanjem krivice. Roditelj koji ne pokazuje brigu već je previše pribran i ne reaguje, može da deluje nezainteresovano ili kao da hladno odbacuje svoje dete, što dodatno šteti u toj situaciji. Roditelj, u još goroj varijanti, može da prećutno saučestvuje: de se ne pita odakle ta lopta, reket, mobilni u kući, kako je to dete prosto „našlo“ i dozvoljava da dete to zadrži. Roditelj ovim ne zarađuje detetovo poverenje, samo biva eksploatisan.

Savet za roditelje: Važno je razumeti da se sa decom školskog uzrasta vodi pažljiv i strpljiv razgovor bez vređanja i kritikovanja. Budite otvoreni da čujete, saosećajni, pokažite zabrinutost. Dakle, najvažnija je prva reakcija roditelja, ako je moguće bez pravljenja skandala, ali sa podvlačenjem opasnosti takvog ponašanja i kratkoročnih i dugoročnih posledica. Važno je i ustanoviti koji je motiv bio za takvo nešto, imajući u vidu da odgovor može biti više u domenu intimnih ljudskih potreba, za šta treba imati spremnost da se otvoreno diskutuje o ličnim i porodičnim pitanjima.