Biti roditelj je “posao” za čitav život. Roditelji brinu, neguju i usmeravaju dete u svakoj fazi odrastanja. U tom poslu, njihova doslednost ima značajno mesto, ma koliko nekada bilo teško sprovesti je. Zahteva istrajnost i čvrstu volju oba roditelja, njihovu usaglašenost i poštovanje dogovora.
Šta je doslednost?
Biti dosledan roditelj ne znači biti strog ili oštar. Dosledan roditelj radi i zahteva stvari na isti način, uvek i svaki dan. Pravila su jasno postavljena i primenjuju se bez obzira na način kojim dete pokušava da ih “izvrda”: plačem, ljutnjom, osmehom ili “maznom molbom”. Lako je reći, ali je teško sprovesti, pogotovu kod zahtevne dece.
Kako do doslednosti?
Počinje se od najmladjih dana, kada se dete uči rutinama. Dete koje je u prvoj i drugoj godini naučilo da primenjuje ustaljen redosled aktivnosti svakog dana (večera, kupanje, spavanje i sl.), lakše prihvata pravila koja roditelji uvode u trećoj i četvrtoj godini. A to su najčešće odgovori na pitanja: Šta dete sme da radi i gde?; Kakvo se ponašanje očekuje i dopušta?; Čega se dete može igrati i kada?. Svaka porodica definiše svoja pravila, zavisno od ritma dana u porodici, obaveza roditelja, pomoći koju imaju ili nemaju. Sa uzrastom deteta pravila se menjaju, dete treba da ih razume, da bi ih prihvatilo. Zato treba da učestvuje sa mamom i tatom u formulisanju pravila.
Neka pravila mogu biti: Pre nego što kreneš u park, spremi igračke. Pre spavanja vrati igračke i knjige na svoje mesto. Crtać možeš da gledaš u to i to vreme. Prvo se ruča, pa onda može neki slatkiš. Kako se u vrtiću oblačiš i obuvaš sam, tako neka bude i kod kuće. Dok se jede, sedi se za stolom. Kao roditelji vodite računa da držite datu reč i da ne kršite pravila. Posebno je važno da se pred detetom ne “raspravljate” o nekom pravilu, da npr. mama popusti, a tata ostane dosledan. Neka se završi ta situacija, pa onda nasamo razgovarajte i analizirajte šta je moglo bolje da se uradi. Na kraju razgovarajte i sa detetom, pitajte ga za mišljenje, uvažite ga, biće vam zahvalno.
Doslednost je proces na kome treba stalno raditi, ima li izuzetaka?
Granice treba povući na jasan i razumljiv način. Izbegavajte upotrebu negacije, npr: “Nećeš izaći napolje dok ne skloniš igračke”, već: Čim skloniš igračke, ideš u park. Ako dete tada počne da se buni, plače, vrišti, najlakše bi vam bilo da vi spremite igračke i tako rešite “dramu”. Ali, to nije dobro. Predlog: Ne prilazeći mnogo blizu detetu, zauzmite stav i mirnim tonom podsetite dete na pravilo koje ste zajedno doneli. Naglasite da morate da završite započeti posao kako biste se i vi spremili za izlazak. Dete će najverovatnije da nastavi da plače, ponudite mu da ga zagrlite, kažite da ga volite, ali da on igračke mora da spremi. Najčešće se dešava da ste tim postupcima uverili dete da mora da se “baci na posao”. Ima situacija, kada je takav dan da je dete stalno u negaciji, da je to i za vas kao roditelja teško podnošljivo, da se baš negde žurite, onda se može malo odstupiti od pravila i samo započeti sa detetom skupljanje igračaka. U tom slučaju se ne radi o nepoštovanju pravila, već samo malom prilagodjavanju. I u tom slučaju, detetu treba da objasnite zašto ste načinili taj korak, da ne bi i sledećeg dana opet očekivalo istu ili i veću pomoć. U toj “igri moći” izmedju vas i deteta, popuštanje generalno ne donosi ništa dobro. Naprotiv, kroz doslednu primenu pravila i granica, vi kao roditelji, kroz zajedničko delovanje, vaspitavate dete, ono postaje sigurnije, sa više samopouzdanja, prepoznaje prihvatljive oblike ponašanja.
