Polazak u školu je važan dan u životu cele porodice a naročito đaka prvaka, bilo da govorimo o onima koji se plaše ili raduju. Osećanja su uglavnom pomešana. Priprema naravno počinje sa polaskom u predškolsko. Predškolsko obrazovanje i vaspitanje je prema zakonu obavezno za svu decu, tako da nepripremljene dece ne bi trebalo biti.

Kada govorimo o pripremljenosti mislimo i na intelektualnu i na emocionalnu zrelost.

Povodimo se dakle uglavnom prema principu realnosti, tj. šta “škola” očekuje od đaka prvaka: izvestan nivo znanja (čitajte obaveštenosti) očekivanom za uzrast, odgovarajuće trajanje pažnje (koje za decu predškolskog ili školskog uzrasta iznosi do pola sata bez distrakcije i vremenom se produžava), što manje očekivanja i strepnje (to je uobičajen dogadjaj), izvestan nivo samostalnosti. Ostalo dolazi vremenom.

Najvažnije je naglasiti da dete nema urođene strahove ni od čega pa ni od škole, da se strahovi javljaju posle neadekvatnog iskustva sa novom situacijom, pa ako je dete zaplašeno pretpostavljamo da su i roditelji u povišenom tonusu u vezi ovog dogadjaja.

Ovaj događaj koliko je normalan toliko je i radostan dan i to treba i pokazati, radovati se odrastanju deteta i preuzimanju novih uloga, odgovornosti. Ne “rastu” samo prava sa uzrastom nego i obaveze, i to nije uvek lako primeniti…..ali može biti lepo…..zavisi od ugla gledanja. Dete se susreće sa novim društvom, sveskama, knjigama, to je potpuno novi svet, gde ima naravno, još uvek mesta i za igru.

Škola nije najlepše ali ni najružnije mesto na svetu, te detetu ne treba pretiti školom “videćeš kad kreneš, srediće tebe učiteljica”, ali ni najlepše sa obećanjima: “imaćeš najlepšu torbu, svesku”, “učiteljica ti je druga mama”, jer za torbu ne znamo, a mamu jednu imamo”.

Važno je detetu i reći da će možda u početku biti teško i drugačije, ali da će se privići i radovati. Imajte u vidu da nisu sva deca ista niti se na isti način i jednako brzo privikavaju na nove situacije. Prisetite se koliko je detetu bilo potrebno da se navikne na obdanište, šta mu je u tome pomagalo, šta odmagalo, osluškujte ponašanje dece. Veći broj dece neće znati ni da vam definiše problem, ali se mogu osećati zaista loše: što su sporiji od drugih, što su manji, što su tanji, što nemaju ovo ili ono, što ih učiteljica ne mazi, ne gleda lepo i često i sl. Razlozi mogu biti raznoliki. Saslušajte dečije priče posle škole (bez prevelikog propitivanja) i razumećete eventualni problem.

Pomozite detetetu da napravi svoj kutak, pokažite ponos i važnost tog čina, podstičite samostalnost, pomažite samo u započinjanju i povremeno proveravajte šta dete od školskih zadataka i kako uradi, usmeravajte, hrabrite, osmislite mu vreme, kombinujte sa čestim odmaranjem. Mislite na detetove mogućnosti, eventualno trenutna ograničenja (umor, pospanost, emocionalno stanje, bolest i sl.) pustite mu da se odmori dovoljno, da se naigra, ohrabrite ga da što pre uradi domaći, pomozite mu da stvori radne navike, u početku vi osmislite načine i vreme.

Ako svi ovi načini ne pomažu i dete je duže uznemireno pred polazak u školu, počinje da se žali na telesne teškoće, pati i teško doživljava odvajanje od kuće obratite se stručnjaku. Nije sramota tražiti pomoć jer se problem nekad može rešiti vrlo lako i brzo a svako odlaganje može dovesti do usložnjavanja problema. Ako vaše dete ima teškoće koje su nešto intenzivnije ili duže traju nego kod njegovih vršnjaka ne znači da je ono lošije od drugih niti da ste Vi loš roditelj, jednostavno je polazak u školu za neku decu izuzetno velika promena i potrebna mu je složenija podrška od ljubavi i razumevanja koju daje roditelj.

Srećan polazak u školu malim prvacima i njihovim roditeljima, budite ponosni na svog malog đaka, ne zaboravite da mu to i pokažete.