stimulacija bebe

Od rođenja beba uči ne samo da očekuje reakciju roditelja, nego i da je izazove. Za kratko vreme uspeva da razume šta roditelji misle i osećaju, zašto i kako njeno ponašanje „smeta“ roditeljima, uči da “osluškuje” osećanja drugih.

To je prekretnica i za roditelje. Umesto da automatski reaguju na bebin plač i druge znake, moraju da zastanu i razmisle kada je trenutak da zbog bebinog procesa učenja reaguju, a kada je potrebno da joj stave do znanja da može sama da izađe na kraj s problemom ili uz njihovu minimalnu pomoć, kao da kažu – „trenutno se sasvim dobro snalaziš sama/sam“. Na taj način roditelji stavljaju bebu, kasnije dete, u poziciju onog ko aktivno učestvuje u promeni ponašanja i preuzima odgovornost za svoje ponašanje na sebe. Jednogodišnje i dvogodišnje dete uči da hoda, trči, priča, razmišlja i upoznaje sebe. Ako se ove sposobnosti i osobine posmatraju zajedno, jasno pokazuju zajednički pravac ka sve većoj samostalnosti.

Roditelji imaju važnu ulogu u podsticanju ili negiranju samostalnosti, pri čemu je od izuzetnog značaja da međusobno imaju isto mišljenje, dogovoreni stav, koga se pridržavaju. Prateći tempo razvoja deteta, uz pohvale za ono što dete hoće i može da uradi, uvažavajući uspeh, pružajući toplinu i sigurnost, oni doprinose da se dete oseća sposobno, a time i samostalno.

Iako detetu treba dozvoliti da istražuje i ispoljava znatiželju, ipak je potrebno i poželjno jasno povući crtu – granicu opasnog ponašanja. Pri tome treba povesti računa o tome da dete preterano ne štitite. I pored svakako dobrih namera, ne treba zanemariti sposobnosti deteta, koje se sa svakim novim iskustvom, stalno razvijaju i usložnjavaju. Prateći razvoj detetovih sposobnosti, roditelji uče da postepeno smanjuju ograničenja, čime razvijaju samostalnost deteta. Iz dana u dan dete ovladava novim veštinama – u početku možda manje uspešno, ali na tom putu osamostaljivanja roditelji ne treba da „štede“ dete, već treba da odlažu svoju pomoć i sačekaju pravi trenutak, kako bi mu pomogli samo ukoliko je to potrebno.

Nekada se dešava da nemamo strpljenja zbog toga što žurimo da negde stignemo, kasnimo sa obavezama i sl. pa umesto da pustimo dete da samo opere ruke – a mi samo kontrolišemo ili npr. obuče se ili samostalno obuje ili pak skloni tanjir i pribor za jelo, sve to radimo umesto njega ili mu pomažemo da bismo ubrzali radnju. Takve situacije treba izbegavati, one ne doprinose razvijanju samostalnosti, već naprotiv, razvijaju zavisnost kod deteta od nas odraslih. Ako pustimo dete da više puta pokušava da nešto samostalno uradi, ono će na kraju to i da nauči, što će ga učiniti ponosnim i zadovoljnim.

Razvoj samostalnosti kod deteta, od roditelja zahteva mnogo strpljenja, upornosti, ali pre svega dobro poznavanje osobina i temperamenta svoga deteta i pažljivo praćenje njegovih osećanja i razvojnih promena ponašanja, ne poredeći ga pri tome sa drugom decom.