Rast i razvoj dece

Kroz svaki odnos ili interakciju koju roditelji imaju sa svojom decom, kao i svaki put kada reaguju na njihov signal, roditelji podučavaju decu o nečemu što je važno – šta se može očekivati od ovih najvažnijih međuljudskih odnosa i kako svet funkcioniše. Svaki put kada reagujete na njihov plač, deca uče da mogu inicirati reakcije roditelja koristeći svoj glas, uče da su važna i da mogu verovati drugima.

Genetski potencijal i vaspitanje «rade zajedno».

Sva pomenuta iskustva u najmlađem uzrastu pomažu strukturiranju važnih delova mozga deteta, koji će omogućiti detetu da u svom životu razmišlja, da gaji osećanja, da voli da bude u pokretu, da se smeje, igra i voli. Sve što roditelji rade u svakodnevnim aktivnostima i odnosima sa svojim detetom predstavlja za mozak deteta potrebne vežbe.

Brojna istraživanja su pokazala da u toku prve tri godine života deteta, mozak raste i razvija se više nego ikad u životu. Ovaj period je od presudnog značaja. Uspostavlja se način razmišljanja i reagovanja. Šta to znači za roditelje? To znači da roditelji imaju posebnu šansu da pomognu detetu da se razvije i da uspe društveno, fizički i kongnitivno u toku celog života.

Iako je genetika značajna u određivanju veština i sposobnosti deteta, nova istraživanja naglašavaju podjednak značaj koji nosi okolina, a naročito roditelji i njihov odnos prema detetu. Naučnici sada znaju da iskustva koja beba doživi u prvim danima, mesecima i godinama života imaju veliki uticaj na razvoj mozga.

Roditeljima treba da bude jasno da njihovo ponašanje utiče na dete.

Oni su centar sveta svoga deteta. Kada se oni smeju i dete se smeje. Kada hvale dete, dete se oseća ponosnim. Kada se mršte i ljute zbog nedoličnog ponašanja deteta, dete se rastuži. Roditelji i sredina koju uspostave će uticati na to kako se beba nosi sa svojim emocijama, način na koji neguje odnose sa drugim ljudima, način na koji razmišlja i način na koji raste i razvija se.

Roditelji mogu pomoći deci da razviju snažan, pozitivan osećaj samosvesti, samouverenosti, samopoštovanja.

Ovo pomaže deci jer im daje važne sposobnosti, kao na primer sposobnosti da reše problem, da shvate osećanja i reakcije, razvijaju prijateljstvo time što će se zauzimati za ono u šta veruju. Kada roditelji ohrabruju decu, daju im hrabrost. To je divan dar.

Kako razvijati samopoštovanje kod deteta?

Razvoj samopoštovanja počinje od trenutka rođenja. Evo i nekoliko načina kako bebi možete pružiti dobar početak.

Ljubav i privrženost

Dajte bebi do znanja koliko je volite. Reagujte na njen plač, držite je u naručju, gledajte je pravo u oči, pevajte, pričajte i smešite se. Neka vaše dete zna koliko ga volite. Kada uradi nešto dobro, pobrinite se da to i zna. Čak i smešak ili lepa reč će mu pomoći da se oseća važnim.

Prihvatite osećanja

Kada je vaše dete uplašeno, pokušajte da saznate zašto. Neka zna da ga razumete. Možete reći, “To je bila glasna buka. To plaši”.

Naučite šta Vašu bebu čini posebnom

Svako dete je posebno i različito. Odvojite nekoliko minuta svaki dan da sednete i posmatrate vašu bebu. Bićete iznenađeni šta sve može uraditi. Naučite koliko god možete o razvoju deteta i temperamentu kako biste znali šta možete očekivati.

Izbegavajte iznenađenja

Pokušajte da izbegnete velika iznenađenja. Deca vole rutine. To im pomaže da osećaju da je svet siguran, predvidiv i da nije isuviše složen. Ali, neke promene i iznenađenja su samo deo života. Kada se dese, pomozite bebi da se snađe i smiri. Obraćajte joj se tihim i umirujućim glasom.

Usredsredite se na vašu bebu

Dajte bebi koliko god možete pažnje. Važno je da zna da ima svu vašu pažnju. Ako vaše dete želi pažnju kada joj ne možete ukazati, budite iskreni. Ali pobrinite se da sa svojim detetom provedete svakodnevno određeno vreme koje je samo vaše zajedničko vreme.

Prilagodite se potrebama deteta

Upamtite da deca nisu tu da zadovoljavaju roditelje. Važno je ostati fleksibilan i uskladiti vaš dnevni raspored potrebama bebe. Nije moguće da se beba prilagodi vašem rasporedu.

Razumite šta vaša beba može da uradi

Shvatite sposobnosti vašeg deteta. Na primer, ako može da sarađuje samo 10 minuta, nemojte tražiti da duže radi “zadatak” nego što može. Neka se ove veštine razviju postepeno. Pomozite joj da nauči jednu po jednu stvar. Velike izazove razdvojite u više. Svaki put kada dete uradi nešto dobro, dobro se oseća.

Očekujte da se vaše dete dobro ponaša

Nemojte očekivati da se ponaša loše. Kada mislite da je vaše dete dobro i pametno, bolje će se ponašati. Primetite šta vaše dete radi dobro i pričajte o tome. Sva deca greše. Da li pričate sa detetom samo kada greši? Pobrinite se da sagledate sve dobre strane vašeg deteta. Recite mu da ste ponosni. “Sjajno si to uradio”.

Mame u parku – prikaz slučaja za proveru znanja

Jednog lepog prolećnog dana u parku su se našle dve mlade majke. U kolicima su pored njih bile njihove jednomesečne bebe. Mirno su spavale. Iskustva vezana za porođaj bila su prošlost, a pred ovim majkama bio je veliki izazov – svaka je imala istu misao – “Kako da svojoj bebi pružim zdrav početak?”, “Kako da odgajim zdravo i srećno dete?”. Nimalo laka pitanja za one bez iskustva, a sa brojnim savetima rodbine poput sledećih: “Nemoj mnogo dete da držiš u rukama”; “Kada plače ostavi bebu neka plače, nemoj je uzimati u ruke jer ćeš je razmaziti”; “Beba i tako ništa ne zna i ne razume, pa možeš i dalje da izlaziš uveče a nju da ostaviš na čuvanje kod komšinice ili neke drugarice”; “Maloj bebi smeta muzika, pa joj zato treba obezbediti tih kutak”; “Nemoj bebu mnogo ljubiti i maziti, jer će to iskoristiti da samo sediš pored nje bez mogućnosti da radiš poslove koje si planirala”; “Sva su deca ista i tako im treba prilaziti”; “Batina je iz raja izašla” i slično.

Da ste se našli u blizini ovih majki, kako biste odgovorili na sledeća pitanja:

1. Da li maloj bebi treba pokazivati ljubav koju osećamo ili ćemo je na taj način razmaziti?
2. Kako treba postupiti ako beba plače?
3. Kako treba postupiti ako beba uradi nešto dobro?
4. Šta raditi ako se, zbog mnogo obaveza, ne može odvojiti vreme za bavljenje bebom; da li uopšte ima potrebe da vreme posvećujemo maloj bebi ili je dovoljno to što smo je nahranili i presvukli?

Otprilike u isto vreme kada deca pokažu prvu blisku privrženost, što se obično dešava sa šest ili sedam meseci života, većina dece (iako ne sva) počinju da ispoljavaju nemir zbog odvojenosti od roditelja ili osobe koja se o njima brine, ali i uplašenost u prisustvu nepoznatih osoba. U mnogim slučajevima ova uplašenost je dovoljno jaka da se može prepoznati kao strah. U sledećih nekoliko meseci ova pojava straha postaje naglašenija. Nemir zbog odvojenosti i strah od nepoznatih odraslih osoba dostiže vrhunac u uzrastu od deset do osamnaest meseci. Ove strahove treba shvatiti kao znake stalnog razvoja svesti. Nakon toga, većina dece postaje manje uplašena, ali neka ostaju prilično uplašena, a skoro sva će biti u određenoj meri sramežljiva kada su u nekoj stresnoj situaciji.

Psiholozi ovu reakciju nazivaju “nemir zbog odvojenosti”.

Bebe u ovom uzrastu ne shvataju pojam vremena. Kada neko nije u blizini, doživljavaju kao da je otišao zauvek. Beba uviđa odsutnost, ali ne može da zadrži sliku osobe u svojim mislima kako bi mirno čekala njen povratak.

U sledećih nekoliko meseci, počinje da shvata značenje “permanentnosti predmeta”.

Ovaj koncept im omogućava da shvate da ljudi i stvari ne prestaju da postoje samo zato što se ne vide ili ne čuju. Sa iskustvom, beba saznaje da će se ljudi koje voli vratiti. Nemir zbog odvojenosti od osobe koja se za nju brine i prisustvo nepoznatih osoba su pravi strahovi. Kao i drugi strahovi i ovaj nestaje odrastanjem, ako postoji osnova za poverenje u kući i za dobre odnose. Sa ovom osnovom, dete će biti slobodno i spremno da koristi svoje rastuće sposobnosti u istraživanju sredine koja za njega predstavlja stalni izazov.

Roditelji i osobe koje se brinu o deci su nekada zabrinuti zbog toga što njihove prijateljski nastrojene bebe postaju plašljive, ali ove strahove treba posmatrati kao prolazne. Ovi nemiri su jasan pokazatelj da je dete uspostavilo privrženost.

Nemir u blizini nepoznatih osoba je obično jedna od prvih emotivnih prekretnica u životu deteta.

Roditelji mogu pomisliti da sa detetom nešto nije u redu, jer je sa 3 meseca života mirno prihvatalo osobe koje ne poznaje, a sa 7-8 meseci postaje napeto i uplašeno kada mu se nepoznata osoba približi. To je normalno za ovaj uzrast, i roditelji ne treba da brinu. Čak i rođaci sa kojima se beba osećala prijatno mogu uzrokovati kod bebe nemir i plač, naročito ako se bebi naglo – iznenada približavaju.

Otprilike u isto vreme, beba će postati daleko više vezana za roditelje. Ovo je početak nemira zbog odvojenosti.

Upravo kada počinje saznavanje da je svaki predmet jedinstven i stalan, otkriće da su roditelji jedinstveni. Kada su roditelji van detetovog vidokruga, znaće da su negde, ali da nisu sa njim; i to će biti uzrok velikog nemira. Nakon nekog vremena, njegovo sećanje na roditelje kada njih nema će tešiti dete, tako da će moći očekivati da će opet biti sa roditeljima. Ali trenutno je dete svesno samo sadašnjosti. Tako da svaki put kada roditelji izađu iz njegovog vidokruga, čak i kada odu u susednu sobu, dete će plakati i biti nemirno.

Koliko dugo se može očekivati da traje nemir zbog odvojenosti?

Obično prođe između deset i osamnaest meseci, a zatim iščezne u drugoj polovini druge godine života. Na neki način, ova faza u emotivnom razvoju deteta je često bolna za roditelje. Pre svega, detetova želja da bude sa roditeljima je znak njegove privrženosti prvoj i najvažnijoj osobi.

Šta roditelji mogu da urade: rešavanje problema odvojenosti

Nemir zbog odvojenosti može biti složeniji problem od straha zbog nepoznatih ljudi. Ostavljanje starije bebe dok mu treba blizina i u fazi kada je plašljivo može svima biti nezgodno. Treba napraviti razliku između odvojenosti koja traje par minuta ili sati i one koja traje danima i noćima. Skoro da je i nemoguće da neće biti nekih kratkih odvajanja; čak iako osoba koja se brine o detetu nastoji da stalno bude uz dete, ovo verovatno nije dobro ni za dete, a ni za tu osobu. Krajnji cilj podizanja dece je da im se pomogne da budu samostalnija od osoba koje se brinu o njima.

Koraci za rešavanje problema odvojenosti:

1. Prvi korak: dete treba pripremiti na vreme. Roditelji treba da kažu da idu na neko vreme. Na taj način, dete može očekivati odvajanje unapred i pripremiti se.
2. Drugi korak: roditelji treba da budu spremni da prihate zdrav izliv emocija. Ovo je jasan pokazatelj da se uspostavila sigurna privrženost i znak je razvoja svesti.
3. Treći korak: prilikom odlaska roditelji treba da obećaju da će se vratiti, a kada se vrate, da podsete dete na dato obećanje i naglase da su ga ispunili. Ovaj proces je osnova za buduće poverenje.

Ključne poruke

Strah od nepoznatih osoba i nemir zbog odvojenosti jasni su pokazatelji da je dete uspostavilo privrženost.

Nakon što je prepoznalo i uspostavilo privrženost prema “zaštitiniku” – najčešće je to roditelj, starija beba želi da ostane pored odabrane osobe. Kako se njena svest razvija, takođe postaje uplašena prema nepoznatim osobama.

Nemir i strah su normalne, ali neprijatne ljudske emocije.

Većina odraslih osoba nauči da se nosi sa situacijama koje im donose nemir ili izbegava stvari koje ih teraju na strah. Ali starije bebe nemaju iskustvo, kao ni sposobnost da se tako postave. Pored toga, proći će još vremena dok starije bebe budu u stanju da pokažu svoj strah i kažu na primer “Drži me za ruku. Bojim se grmljavine”.

Važno je da osobe koje se brinu o deci/roditelji prepoznaju i prihvate strah starije bebe kao istinsku i pravu emociju.

Većina strahova kod starijih beba zasniva se na prirodnom i samozaštitničkom strahu od stvari koje su nepoznate. Deca se plaše novih stvari dok sama ne uvide da su one najčešće bezazlene, bezopasne.

Deca uzrasta 1-2 godine uče da hodaju, trče, pričaju, razmišljaju, i upozavaju sebe. Ako se sve ove sposobnosti i osobine posmatraju zajedno, pokazuju jedan pravac: prema sve većoj samostalnosti. Starije bebe žele da se osećaju samostalno, da preuzmu kontrolu nad situacijom i da imaju svoju individualnu ličnost.

U ovoj životnoj dobi starije bebe nisu u stanju da izraze svoje psihološke potrebe rečima, već moraju da se oslone na ponašanje.

Ovo je vreme kada deca shvataju svet oko sebe, razvijaju razumevanje onoga što iskuse, tako da se to uklapa u predvidiv i razumljiv režim. Uz ovu potrebu za predvidivim svetom javlja se i potreba za sigurnošću, naročito kada deca pokušavaju da uspostave tu delikatnu ravnotežu između samostalnosti i zavisnosti. Ovo je period koji može izgledati kao stalna borba između stalnog oslanjanja na osobu koja se brine o detetu i potrebe deteta da afirmiše svoju samostalnost. Dete može poželeti da bude sa roditeljima kada ih nema, ali može i pobeći kada ga zovu da dođe.

Uvažavanjem ovih promena, roditelji će biti u stanju da pruže podršku koja je potrebna ovim starijim bebama.

Ispoljavajući podsticaj i poštovanje, uvažavajući uspeh, pružajući toplinu i sigurnost, roditelji uče decu da se osećaju ugodno, sposobno i posebno. Postavljanjem konzistentnih i razumnih granica dozvoljava im se da istražuju, ispituju i zadovolje znatiželju, ali se takođe povlači i crta – granica opasnog ponašanja. Pohvala kada nešto dobro urade deci će pomoći da razviju sliku o sebi kao o nekome ko se ponaša na određen način, a negativno ponašanje će nestati.

Starije bebe bivaju sve više samostalne, odvajaju se od roditelja i postaju svoje ličnosti.

Veliki deo njihovog ponašanja predstavlja njihovu želju da učine više za sebe. Žele da se same hrane, obuku i donose svoje odluke. Ova samostalnost je pozitivan korak u periodu odrastanja koji roditelji mogu podsticati.

Šta roditelji mogu da urade: dvogodišnje dete i samostalnost

Evo i nekoliko načina kako vašem detetu možete pomoći kada ispoljava sve veću nezavisnost. Spremnost da samo radi stvari zavisi od detetovog razvoja velikih i malih mišića, razumevanja uzroka i posledice, želje da se bude samostalan.

Ja to mogu uraditi

Neka vaše dete radi koliko god stvari može da radi sigurno. Neka se oseća važnim i odgovornim za ono što može da postigne. Neke od stvari koje želi da uradi samostalno mogu biti:

• Pranje ruku
• Pranje zuba
• Odabrati svoj predmet za igru ili priču
• Poljubiti mesto koje boli
• Piti iz čaše
• Obući i skinuti se
• Pomoći vam da kuvate

Podsticanje samostalnosti

Roditelji imaju važnu ulogu u podsticanju ili negiranju samostalnosti. Pokažite detetu kako da uradi zadatak, a nakon toga neka proba da ga uradi samostalno.

Budite strpljivi

Obično treba više vremena da dete nešto uradi. Budite strpljivi kada učite dete da nešto uradi. Dete će nešto mnogo puta ponoviti pre nego što savlada zadatak.

Strpljenje je takođe potrebno kada povećana samostalnost Vašeg deteta zahteva više od Vas – kada se prospe mleko ili majica obuče naopako.

Posmatrajte

Deca nisu uvek u stanju da traže pomoć. Budite u blizini kada imaju neku teškoću i traže vašu pomoć.

Olakšajte

• Stavite kvačice, police i ladice da ih dete može doseći i tako ostavljati stvari.
• Stolica kod umivaonika će olakšati umivanje i pranje zuba.
• Servirajte hranu koja se lako jede kašikom.

Uspostavite rutine

Rutine pomažu rano razvijanje dobrih navika. Pobrinite se da dete skloni stvari nakon igre i da se prljavo rublje ostavlja na posebnom mestu. Ovako će kasnije biti mnogo lakše.

Pružite jednostavna uputstva

Dajte jasna, jednostavna uputstva, korak po korak. Koristite reči koje razume. Podelite zadatak u dva ili tri jednostavna koraka. Neka onda dete pokuša. Pokušajte da se usmerite na ishod više nego na proces. Efikasnost nije odlika starijih beba.

Pružite dovoljno pohvale i podsticaja!

Dete se rađa sa jasnim ličnim izgledom i načinom kojim pristupa svetu. Jedan od najvažnijih zadataka roditelja je da shvati svoje dete. Što bolje razume šta je to što čini ponašanje deteta, bolje će moći da razvija detetove jedinstvene talente. Jedan od načina da se nauči šta bebu čini jedinstvenom jeste da se shvati njen lični stil ili temperament.

Temperament opisuje osobenost svakog deteta i najdoslednije reakcije na svet koji ga okružuje.

Svi smo rođeni sa temperamentom. Temperament je očigledan čak i kod novorođenčadi, prema načinu na koji reaguju na ljude i stvari koje ih okružuju. Mi ne možemo odabrati naš temperament ili temperament za naše dete. Svako od nas poseduje širok spektar karakteristika temperamenta.

Nema boljeg ili najboljeg temperamenta ili osobine. Svaka osobina ima pozitivne i negativne aspekte.
Deci su potrebni roditelji koji ih vole i koji su odlučni da saznaju šta je to što njihovu decu čini posebnom i koji su tu da na najbolji način pomognu njihovom pravilnom razvoju.

Roditelji uče i rastu zajedno sa svojim detetom. Njihov temperament može biti isti ili različit od temperamenta njihovog deteta. Ali razumevanje temperamenta deteta može pomoći roditeljima da uspostave pozitivne mehanizme interakcije. Prilikom izgradnje odnosa sa detetom, roditelji moraju znati da nema perfektnih roditelja.

Zašto je za roditelje važno da razmišljaju o temperamentu svoga deteta?

Razumevanje temperamenta deteta pomaže da roditelj posmatra svet očima svoga deteta. Takođe, pomaže da roditelj predvidi teške situacije i spreči stresne događaje i reakcije. Treba imati u vidu da su deca nepredvidiva. Nekada mogu iznenaditi jer se ponašaju na atipičan način.

Razumevanje sopstvenog temperamenta, kao roditelja, takođe može biti od pomoći. Na primer, prepoznavanjem kako se temperament roditelja “poklapa ili podudara” sa temperamentom deteta, može pomoći roditelju da predvidi moguće konfliktne situacije i nađe načine za njihovo izbegavanje ili prevazilaženje. Razumevanjem sopstvenog temperamenta roditelj može videti kada njegova reakcija prema detetu više odslikava njegov sopstveni temperament od ponašanja deteta. To omogućava da reaguje efikasnijim i odgovarajućim oblikom ponašanja. Temperament deteta, kao i svoj sopstveni, roditelj može odrediti posmatrajući tipične reakcije – svoje i svoga deteta – u različitim situacijama.

Temperament se razlikuje zavisno od stepena razvoja deteta. Na primer, skoro sve bebe od 9-18 meseci, a ne samo tiha deca, pokazuju stid i nelagodnost blizu ljudi koje ne poznaju. Osećaj tihog deteta prema strancima će verovatno biti snažniji.

Prikaz slučaja – različitosti temperamenta

Primera radi, navodi se ponašanje troje male dece: Svetlane, Alekse i Saše, dok ulaze u park u kome se nalazi puno male dece. Neka deca grade dvorac u peščaniku. Druga se penju po šipkama ili prečkama, a treća su pronašla veliku loptu koju šutiraju trčeći u krug.

• Svetlana ulazi držeći majku za ruku. Čim primeti da se gradi peščani dvorac, trči da se pridruži toj grupi dece. Uzima lopaticu i počinje graditi deo dvorca. Govori ostalima: “napravimo veliki dvorac.”

Svetlana, i druga deca poput nje, često se opisuju kao “fleksibilna deca” koja se mogu adaptirati. Lako pristupaju novim situacijama i novim ljudima. Promene im ne predstavljaju probleme, te se često opisuju kao deca koja se uklapaju u situaciju.

• Aleksa provodi mnogo vremena držeći se uz nogu svoga oca. Odbija da ga napusti. Posmatra i prati sve aktivnosti koje se dešavaju oko njega. Nestrpljivo želi da vidi ko se igra loptom. Približava se par koraka kako bi bolje video. Brzo se vraća ocu i opet se hvata za njegovu nogu. Nakon nekoliko minuta, počinje da se oseća prijatnije. Ubrzo zatim, zamoli oca da se približe deci koja se igraju. Pušta očevu nogu za koju se držao i u početku pažljivo počinje da koristi svoje motorne veštine sa sve boljom koordinacijom.

Deca koja ispoljavaju ovakav oblik ponašanja, opisuju se kao promišljata i oprezna, naročito kada se nađu u nepoznatoj situaciji. Nekada su prilično uplašena. Često imaju problema sa novim/izmenjenim situacijama, a potrebno im je mnogo podrške i vremena da se osećaju sigurno i prijatno.

• Saša ulazi u park trčeći i ostavljajući svoju nanu iza sebe. Nema vremena za bacanje, i on brzo trči prema šipkama i prečkama. Videvši da tu ima mnogo dece, probija se napred, na početak reda kako bi se spustio niz tobogan. Celo vreme se glasno smeje, čime plaši malo dete koje zbog toga i zaplače.

Deca kao što je Saša opisuju se kao živahna i energična. Vrlo snažno insistiraju na stvarima koje vole i koje žele da rade. Imaju teškoća sa kontrolisanjem emocija i jakih osećanja. Skaču od sreće kada su sretna, a glasno protestuju kada nisu.

Navedeni primeri upravo ukazuju na različitost temperamenta i potrebu da roditelji i detetu i sebi život učine lakšim, podrže dete i pomognu mu.

Važno je znati – poruke za roditelje

• Upravo svakodnevne situacije, interakcije među decom, odnos sa roditeljima i onima koji pružaju zaštitu, jesu «hrana» za emotivni, društveni i kognitivni razvoj i rast deteta.
• Ponašanje deteta je njegov poseban način na koji vam govori šta mu je potrebno. Od načina na koji roditelji uče da čitaju signale svog deteta, zavisi kako će reagovati, odnosno da li će biti u mogućnosti da podstiču razvoj deteta i grade sigurne odnose.
• Svako dete ima svoj lični identitet i način na koji se ponaša. To ponašanje može, ali i ne mora biti slično ponašanju njihovih roditelja. Ove razlike se moraju shvatiti i poštovati kako bi se podsticao zdrav razvoj deteta.
• Ne postoji neko ko bi se mogao nazvati perfektnim roditeljem. Naravno da će se nekada desiti da roditelji ne prepoznaju signale deteta ili će biti prezaposleni, umorni da odgovore na optimalan način. Međutim, važno je da roditelji nauče lekciju signala koje nisu prepoznali.
• Biti roditelj je dosta težak “posao”. Važno je tražiti pomoć i smernice na vreme i to od onih koji znaju.

Opis temperamenta: devet karakteristika

Prema sprovedenim naučnim istraživanjima, u okviru temperamenta deteta postoji devet karakteristika/osobina. Kombinacija sledećih osobina određuje temperament deteta i čini da je svako dete jedinstveno.

• Jačina reakcije: jačina i nivo energije za situaciju. Reakcija može biti pozitivna ili negativna, ali je brza i snažna. Npr. dete se može dugo i grohotom smejati na osrednjoj zabavi, ili pak ljutito i sa suzama reagovati na manju grdnju.
• Upornost/odvraćanje pažnje: dete može da ostane usredsređeno na ono što radi uprkos odvraćanju pažnje.
• Redovnost: ima unutrašnji raspored za hranu, spavanje, druge aktivnosti. Za dete su raspored i rutina veoma važni.
• Senzitivnost: dete ima snažnu, neodložnu i intenzivnu reakciju na svoja osećanja i osećaje drugih. Takođe ima razvijen osećaj za ukus, miris, zvuk. Lako će ga uznemiriti jak miris, jaka svetlost, glasna muzika.
• Perceptivnost: dete primećuje i daje komentar na stvari koje ga okružuju. Interesuju ga boje, zvukovi, mirisi, ljudi, situacije. Jedva čeka da iskusi nove stvari i sposobno je da odredi i shvati osećaje drugih.
• Prilagodljivost: može lako da se prilagodi na promene situacije ili rasporeda bez nepotrebnog uznemiravanja. Reaguje dobro na neočekivane promene ili razočarenja.
• Nivo energije ili aktivnosti: podrazumeva vreme koje dete provede u pokretu igrajući se, trčeći i sl. u poređenju sa vremenom koje provodi odmarajući se, opuštajući se ili tiho se igrajući.
• Prva reakcija: odnosi se na to kako dete reaguje na novu osobu, stvar ili situaciju. Neka deca mogu biti zaineresovana da se pridruže aktivnostima, dok su druga povučenija i odbijaju da učestvuju u aktivnostima.
• Raspoloženje: odnosi se na vreme koje dete provodi srećno, smejući se ili učestvujući u aktivnostima koje se oko njega dešavaju, odnosno vreme koje provodi u ozbiljnom ili povučenom raspoloženju.

Nema perfektnog temperamenta. Nijedna od ovih devet karakteristika nije potpuno loša niti dobra. U stvari, svaka ima i pozitivne i negativne strane. Ove osobine se mogu oblikovati u toku razvoja deteta. Kombinacija ovih karakteristika i snaga svake karakteristike određuje naš temperament i čini da je svako od nas – roditelj i dete – jedinstven.

Život je pun opasnosti za decu – šiljati, uski predmeti, rasklimatan nameštaj, česme sa vrućom vodom, lonci i peći, prometne ulice. Mi odrasli smo naučili kako da izađemo na kraj sa ovako opasnim okruženjem. To ponašanje je naša druga priroda. Lako zaboravimo da deca ne doživljavaju svet na isti način. Da bismo svoje dete zaštitili od mnogih opasnosti kako u kući tako i van kuće, treba svet da sagledamo iz dečje perspektive.

Povrede su vodeći uzrok smrti dece u uzrastu od 1 do 3 godine.

Očuvanje sigurnosti dece je zadatak koji zahteva i veliku odgovornost i puno vremena. Obično povrede nazivamo nesrećnim slučajevima, jer izgleda da se dešavaju slučajno i da se ne mogu izbeći. Ipak, znamo da se ne radi o slučajnim događajima. Ovi događaji se dešavaju po određenoj šemi. Onda kada shvatimo tu šemu možemo preduzeti korake za sprečavanje velikog broja nesreća.

U razmišljanju o povredama kod dece važno je razmotriti tri faktora – faktore koji su vezani za dete; predmete koji uzrokuju povredu; okruženje gde se povreda desila. Za roditelje je važno da imaju na umu sve ove faktore.

Uzrast deteta ima presudnu ulogu u definisanju potrebe za «nadgledanjem» deteta. U svakoj fazi razvoja deteta treba identifikovati rizike i ono šta se može učiniti da se ti rizici otklone. Na primer, kako dete raste treba se zapitati: koliko daleko može otići i koliko brzo može stići? Koju visinu može dosegnuti? Koji su mu predmeti atraktivni/interesantni? Šta to može uraditi danas, a nije moglo juče?

Deca između 6 i 8 meseci ne razumeju uvek značenje reči «ne» kada im se obraćamo.

Čak i kada im dvadeset puta kažemo da ne diraju npr. česmu, oni se u času stvore na zabranjenom mestu. U tom uzrastu memorija deteta nije dovoljno razvijena da bi se dete setilo ranijih upozorenja. Dete testira i re-testira realnost, što je u tom uzrastu normalan način učenja.

Dvogodišnja deca su takođe izložena riziku jer njihove fizičke veštine prevazilaze njihovu sposobnost da razumeju ishode. Detetov osećaj za opasnost nije dovoljno jak da bi ga zaustavio u istraživanju nečega što je interesantno. Čak i stvari koje su izvan vidnog polja bivaju interesantne deci, kao što su donja polica ispod lavaboa i ormarić sa lekovima.

Sa povredama deteta često su udruženi sledeći faktori:

• dete je gladno, umorno ili se ne oseća dobro
• odnosi među odraslima kod kuće su napeti i nezadovoljavajući
• dete i roditelji se nalaze na novom – za dete nepoznatom mestu
• porodica je u žurbi
• drugi članovi porodice su bolesni ili se nalaze u centru pažnje roditelja
• roditelji precenjuju sposobnost deteta da samo sebe zaštiti
• o detetu se brine nepoznata osoba ili brat/sestra koji su premladi za takvu odgovornost
• roditelji su jako zabrinuti za dete i to razvija kod deteta osećaj nesigurnosti
• roditelji su bez materijalne sigurnosti, nezaposleni, siromašni, hendikepirani ili invalidni

Kontolisanjem okruženja, uklanjanjem rizika, može se detetu pružiti sloboda koja mu je potrebna za rast i razvoj. Stvaranje sigurnog okruženja kod kuće, ali i u parku kao metu za igru više je od samog sprečavanja povređivanja. Ono omogućuje detetu da tokom istraživanja okoline izgradjuje svoje samopouzdanje.

Važno je znati – poruke za roditelje

Roditelji treba detetu stalno da ponavljaju pravila (uvek na isti način) kojima se postiže sigurnost i to svaki put kada dete pokuša da ih prekrši. Tako će dete naučiti da nesigurna ponašanja nikada neće biti prihvaćena. Treba puno vežbanja, mnogo strpljenja i ponavljanja.

Ovde se ističu najvažnije poruke za roditelje koje se odnose na stvaranje bezbednog okruženja za dete u kući:

• Uvek budite uz svoju bebu. Ne ostavljajte je samu u kolima ili u kući, u blizini vode.
• Sklonite ili bacite sve plastične kese. Beba se može ugušiti ako proguta deliće ili ako pokrije nos ili usta njima. Stoga kese treba držati van dohvata dece.
• Neka mesto gde vaša beba spava bude sigurno. Rešetke na krevetiću ne treba da budu šire razmaknute od tri prsta. Madrac treba da bude odgovarajuće veličine, tako da ne bude praznog prostora između madraca i stranica krevetića/kolevke. Bebe mogu zadobiti povrede padom sa kreveta odraslih. Ne ostavljajte bebu samu na svom krevetu.
• Ne tresite bebu i ne igrajte se grubo sa bebom. Bebe lako bivaju povređene. Trešenje bebe može prouzrokovati opasne povrede glave i vrata.
• Nemojte držati svoju bebu u naručju dok jedete vruću hranu. Prosuta hrana može dovesti do opekotina.
• Budite pažljivi pri korišćenju električnih fenova. Bebini prstići mogu ući kroz prednji deo većine fenova. Bebe takođe vole da zabadaju predmete u fen.
• Držite oštre predmete podalje od bebe. Stvari kao što su makaze, žileti, olovke, vešalice i noževi su neki od primera.
• Budite pažljivi dok kuvate. Pokušajte da se beba ne «vrzma» po kuhinji dok kuvate. Držite bebu na sigurnom mestu gde možete jedno drugo videti i čuti. Drške lonaca i šerpi okrenite prema sredini šporeta/peći.
• Proverite temperaturu predmeta koji dolaze u dodir sa bebinom kožom. Proverite temperaturu vode za kupanje, temperaturu hrane. Bebina koža je vrlo osetljiva.
• Držite male predmete podalje od dohvata dece. Uklonite stvari kao što su spajalice, dugmići, pilulice ili druge slične stvari koje beba može lako «strpati» u usta.
• U dvospratnim kućama/stanovima na dva nivoa zagradite stepenice od vrha do dna. Bebe vole da lutaju. Neka vratanca budu dobro zatvorena tako da ih beba ne može pokrenuti.
• Držite sve kablove podalje od bebe. Konopce od zavesa, telefonski kabl, kabl fena i druge kablove koji su opasni.
• Izbegavajte upotrebu grejalica. Beba lako može opeći prste na grejalicu. Grejalice takođe lako uzrokuju požar. Sprečite da papirne maramice ili drugi zapaljivi materijali dođu u blizinu grejalice.
• Budite pažljivi kada je u pitanju vatra. Sve šibice, upaljače, upaljene cigarete, sveće i druge slične predmete držite van domašaja deteta.
  Proverite koliko su igračke sigurne. Proverite da igračke ne sadrže male-sitne delove, oštre ivice ili slomljene delove.
• Držite ormariće zaključane. Ormarići u kuhinji i kupatilu treba da budu zaključani tako da ih beba ne može otvoriti.
• Sve otrove i lekove držite van dohvata male dece. Sredstva za čišćenje, otrovi za pacove, repelenti za insekte, boje, vitamini, benzin i kozmetika treba da su van domašaja vaše bebe. Sve lekove i alkohol držite van domašaja dece.
• Oprema za bebu neka bude sigurna za korišćenje. Proverite da li visoke stolice i sedišta za decu imaju sigurnosne pojaseve. Ako ogradica za igranje ima mrežu, proverite da li se mreža može pocepati. Ako ogradica za igru ima rešetke, proverite da šipke nisu udaljene jedna od druge više od 3 prsta.
• Nikad bebu ne ostavljajte blizu vode. Ispraznite kadu čim kupanje bude gotovo. Obratite pažnju i na druge izvore vode, kao što su otvorena klozetska šolja, kante za čišćenje i slično. Beba se može udaviti i u vodi čija je dubina svega 2,5 cm.

Deca se rađaju spremna da uče. Koriste sva svoja čula kako bi mogla da shvate svet koji ih okružuje. Aktivno proširuju svoje znanje putem interakcije sa ljudima i stvarima. Kroz igru, deca takođe uče najvažnije zadatke – kako da se igraju sa drugom decom, kako da se ponašaju prema odraslima, kako da nauče o sebi/upoznaju sebe.

Igra označava korišćenje svih čula u beskrajnom istraživanju o predmetima, kako izgledaju, kako se kreću i sl. Važno je prilagoditi vrstu igara temperamentu bebe. Prava količina stimulacije je različita za svaku bebu. Roditelji takođe imaju različit stil igranja i interakcije sa svojim novorođenčadima.

Postoje različiti načini za igru u kojima sva deca uživaju – aktivni, tihi, kreativni. Neke bebe će pokazati sklonost ka jednoj vrsti igre u odnosu na druge, te će im možda biti potreban podsticaj da se igraju na sve načine.

Sve bebe imaju ogromnu urođenu želju za uspehom. Svi uspesi koji se postignu u prvoj godini života donose veliku nezavisnost i razvijaju samostalnost. U toku prve godine, beba se menja daleko brže nego u bilo kojoj drugoj fazi života. Da bi razvila svoj potencijal, bebi su potrebni ljubav, podrška, razumevanje, ohrabrenje od strane onih koji je vole. Takođe, potrebno je vreme da savlada mnoge nove veštine.

Važno je znati – poruke za roditelje

Ne zaboravite da vaša beba voli da se igra sa vama više od bilo čega drugog na svetu.

Igra vaše bebe stalno se menja. Takođe se menja i ono što ona usvaja. Svaki put kada se igra novorođenče nastavlja da gradi znanje, odnosno proširuje do tada stečeno. Bebe počinju tako što se igraju i reaguju na roditelje i druge osobe. Bebe koje su navršile godinu dana će početi pokazivati određenu nezavisnost. Igra kod starijih beba i dece predškolskog uzrasta postaje složenija.

Evo primera nekih veština koje deca razvijaju dok se igraju.

Rešavanje slagalice – prikaz slučaja za proveru znanja

Sa svojih 26 meseci mala Marija sedi na podu i ređa slagalicu. Nekoliko delića je lako postavila na odgovarajuća mesta, a onda su počeli problemi. Nailazeći na teškoću i neuspeh počela je da se ljuti, viče i na kraju je već postavljene delove izbacila sa njihovih korektnih pozicija. Sve je to posmatrao njen otac i povikao «Stani Marija, ne bacaj». On je onda uzeo deliće i počeo da ih postavlja na njihova mesta, pokazujući joj kako on to lako izvodi. Odjednom je Marija otela deliće slagalice koje je držao u ruci u nameri da ih on poređa i počela da viče «Ja sama!» Otac se osetio povređenim i rešio je da ode i ostavi je.

Pitanja za razmišljanje:

1. Šta mislite kako se Marija osećala? Šta je pokušavala da pokaže svojim rečima i pokretima?
2. Šta mislite da je otac osećao i o čemu je razmišljao?
3. Šta biste vi rekli i kako biste postupili da ste bili na mestu oca male Marije?

Završetak priče

Iako se spremao da ide, Otac se zaustavio. Okrenuo se ka Mariji i rekao: «Slagalicu nije lako napraviti, naprotiv nekada zahteva mnogo napora! Da vidimo gde se uklapa taj konj?” Sada je imao Marijinu punu pažnju. Stavio joj je u ruku konja i kazao «Hajde da vidimo gde G-din konj treba da se stavi!». Pokazao joj je na prazno mesto na slagalici i pitao «Da li on ovde stoji?». Marija je pokušala, ali to nije odgovaralo. Otac je nastavio na taj način, predlažući različita mesta dok Marija nije našla pravo. Kada je stavila konja na pravo mesto, skočila je ponosna, pogledala je oca pravo u oči i povikala: «Ja sam to uradila!».

Pitanja za razmišljanje:

1. Kako je Marija odgovorila na način kojim je otac sa njom nastavio da komunicira?
2. Šta mislite šta je iz toga ona naučila? Šta je uticalo na Oca da promeni svoju nameru?
3. Kako biste Vi reagovali u ovoj situaciji? Da li biste nešto uradili drugačije i šta?