Rast i razvoj dece

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja. Važno je sagledati i osećanja roditelja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.

Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije.

Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i srećnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.

Donošenje odluka

Emocionalna inteligencija je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti i onim što se podrazumeva pod “svešću” i “savešću”. Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku «autoriteta», «gomile» ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, «ispiranju mozga» i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez obzira sa koje strane to dolazi.

Razvojem emocionalne inteligencije deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle “svojom glavom” i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. Emocionalna inteligencija im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Poštovanje osećanja drugih

Razvojem emocionalne inteligencije deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju.

Sposobnost kontrole – odgovornost

Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i osećanja, a ovo – adekvatan odgovor.
Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: «Šta ja mogu da uradim?», «Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?», «Šta iz svega mogu da naučim?». Ova pitanja uključuju ne samo razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.

Odgovorom na drugu vrstu pitanja: «Kako bih se ja osećao da…?» i «Kako bi se drugi osećali da …?» učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima. Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.

Sebičnost

Koliko je “normalno” da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo “sebični” ako se ovako ponašamo? Korišćenje pojma “sebičnosti” u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

Osnovne emotivne potrebe

Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti. Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a ako se osećamo «zagušeni gomilom» znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta (naš gradski prevoz!).

Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu bi mogla biti od koristi.

Podrška roditelja

Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima. Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim «hemikalijama» kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici. Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.

Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo, nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.

Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i «da je dobro čuti šta ono misli». Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.

Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost  kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo. Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci već i odraslima.

Uloge roditelji – deca

Osnovna, prirodna uloga roditelja je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

Roditelji – model

Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da «detetu daju lekcije» jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja «prelazna» čak i između «potpunih» stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.

Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti… Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti… Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja  i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.

Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju…

Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.

O kažnjavnju, moći i strahu

Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti. Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!

Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:

• bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano)
• sa manje problema u ponašanju
• sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja
• sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
• sposobnija da bolje rešavaju konflikte
• manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)
• manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )
• manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)
• srećnija, zdravija i uspešnija

Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.

1. Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: npr. ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je (interesantno), nestrpljiv sam.
2. Sledeći korak je merenje osećanja: izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.
3. Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja  drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): “ona glumica u seriji je ljubomorna”, “otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu”, i slično.

Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:

1. Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.
2. Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.

Za svaku od iznesenih tvrdnji ocenite da li je tačna ili netačna.

ODGOVORI

1. TAČNO: Ljubav i emocije od brižnih roditelja dopuštaju da dete razvije dubok osećaj za samopoštovanje.
2. NETAČNO: Plakanje je način na koji Vam vaša beba kaže da nešto nije u redu u njenom svetu. Rešavanje tog plača im kaže da nisu sami i da se njihove potrebe računaju.
3. NETAČNO: Samopouzdanje se razvija od rođenja i na njega utiče kako se roditelji odnose, kako se brinu i kako razgovaraju sa svojim detetom.
4. TAČNO: za dete od godinu dana, za veliku većinu, važno je da očekuje obroke, dremku i spavanje tokom noći u isto vreme svaki dan. Ovo im pomaže da se osećaju sigurno u svom svetu.
5. TAČNO: Dete kome je stalno nešto zabranjeno može postati agresivno. Skrećući pažnju tek prohodalog deteta na prihvatljive aktivnosti pomaže da se detetu održi osećaj za sopstvene vrednosti.
6. NETAČNO: Majke i očevi su prvi ali ne i jedini odrasli koji pomažu da se detetova samosvest formira. Negovatelji, drugi članovi porodice i učitelji takođe daju važan doprinos procesu.
7. NETAČNO: Deca u ovom dobu treba da “testiraju granice” i da počnu da misle sami za sebe. Roditelji pomažu tako što ne menjaju izraz lica prema dečijim ispadima bilo da se predaju ili komanduju.
8. TAČNO: Biti roditelj je zahtevan posao. Važno je da vodite računa o sopstvenim potrebama i da izdvojite vremena svakog dana za aktivnosti u kojima Vi uživate.
9. TAČNO: Vaše sopstveno samopouzdanje igra značajnu ulogu u odnosu sa vašom decom. Morate sebe da vidite u pozitivnom svetlu i da prihvatite i uspehe i neuspehe.